Miki, kapiten - Admiral Bet SPORT

Miki, kapiten

Nemanja Đorđević
Foto: StarSport

Sećam se da smo, dok smo čekali avion na malteškom aerodromu za povratak u Beograd, počeli da ćaskamo posle prolaska pasoške kontrole.

Kao i uvek kada bi pričao sa bilo kim iz medija – iako se taj osećaj vremenom gotovo izgubio, ali ne i nestao – prijatan, raspoložen i spreman za analizu posle ispuštenog vođstva protiv Florijane.

Crvena zvezda je, posle trijumfa u Beogradu od 3:0, imala dva gola prednosti do samog finiša susreta, ali je ne previše kvalitetni domaćin ipak uspeo da izvuče remi (3:3).

Međutim, Nenada Milijaša to nimalo nije zabrinulo, štaviše – još tada mi je rekao da ekipa, koja je tada još uvek bila u fazi formiranja, može da napravi čudo. I, tako je na kraju i bilo, a on se od svoje Zvezde oprostio sa šampionskim peharom, visoko podignutim iznad glave.

Nije mu se dalo da kraj, posle gotovo dve i po decenije u svetu fudbala, bude potpuno idiličan, pošto je "dupla kruna" izmakla u finalu protiv "večitog" rivala, ali verujem da je u sezoni za nama retko koji zvezdaš bio srećan kao on.

Foto: StarSport

Ubeđen sam u to.

Doživeo je da klub kome je posvetio veći deo svoje karijere, u koji se vraćao dva puta, u prvom navratu možda i u najtežem trenutku u istoriji beogradskog velikana, zaigra u Ligi šampiona.

Iako nije bio deo ekipe u elitnom takmičenju, uz tek nekoliko nastupa u pohodu na novu, jubilarnu 30. titulu, samo njegovo prisustvo i saveti imali su nemerljiv uticaj na ekspediciju vladana Milojevića na putu povratka na mapu Evrope.

Puta na kom su redom padali Krasnodar, Keln, Red Bul Salcburg i aktuelni finalista najkvalitetnijeg takmičenja – slavni Liverpul, kao i gostovanje na "Emirejtsu", borba sa moskovskim CSKA za prolaz u osminu finala Lige Evrope…

Mladi igrači, ali i oni daleko iskusniji, imali su mnogo toga da nauče od njega. Na terenu i van njega, u samoj igri i svemu onome što je okružuje. Da iz prve ruke dobiju informacije kako je igrati u Premijer ligi, kako je dati gol minhenskom Bajernu sa 30 metara ili kakav je osećaj, recimo, nastupiti na Svetskom prvenstvu.

Foto: StarSport

Kako su izgledali počeci u rodnom Zemunu, gde se našao na treningu još 1995. – kao dvanaestogodišnjak, a upravo je u Gornjoj Varoši i primećen njegov veliki talenat.

Za pet godina sakupio je gotovo 150 nastupa i upisao 22 gola i 32 asistencije, da bi dolaskom Valtera Zenge na klupu tima sa "Marakane" samo ubrzan njegov dokazak na naš najveći stadion.

Već u prvoj sezoni uspeo je u onome što njegovim saigračima nije pošlo za nogom prošlog četvrtka, osvojio je "duplu krunu". Da mu je klub uvek ispred bilo čega pokazao je, između ostalog, i kada je bio u drugom planu kod Dušana Bajevića.

Na sreću, sve se to brzo promenilo dolaskom Boška Đurovskog, još jednom čoveku koji u potpunosti shvata šta je Crvena zvezda, pa je vezista s ubojitom levicom još jednom bio ključan igrač tima u odbrani oba trofeja, što je ujedno i poslednja "dupla kruna" crveno-belih.

U tom periodu sam lično, uživo na stadionu, video jedan od najlepših pogodaka – kada je sa preko 30 metara savladao Mihaela Rensinga za vođstvo protiv minhenskog Bajerna.

Sa kapitenskom trakom oko ruke potpuno je eksplodirao naredne takmičarske godine, čak 22 puta je bio strelac, a nagrada je stigla sa dve strane. Vuverhempton Vonderersi, tada novi premijerligaš, obezbedili su usluge najboljeg igrača naše lige za 2,6 miliona funti, dok je nešto ranije po prvi put obukao i dres sa državnim grbom.

I u najjačoj ligi sveta, i pored nekoliko nezgodnih povreda, prikazao se u dobrom svetlu. Imao je nekoliko dobrih partija, protiv Vest Hem Junajteda proglašen je i igračem utakmice, dok je ono što je sposoban da učini levom nogom najviše došlo do izražaja protiv Boltona i Totenhema.

Protiv Vonderersa dao je gol u svom stilu za trijumf, isto je ponovio i protiv Barnlija, da bi protiv Hotspura zabeležio dve asistencije za remi uz ukupno šest pogodaka. Istovremeno, priliku da se nađe na najvećem i najvažnijem turniru – dobio je na Mundijalu 2010. u Južnoj Africi.

Kako su "Vulvsi" ispali iz lige, odlučio se za raskid poslednje, četvrte godine ugovora, pre nego što je već sledećeg dana ponovo bio u medija centru u Ljutice Bogdana 1a.

Trogodišnja obaveza govorila je da je spreman da pomogne klubu koji ga je afirmisao, u trenutku kada je dug iznosio preko 40 miliona evra, a igački kadar i njegov kvalitet bio veoma upitan.

Iako tim nije imao ni približne uspehe, većina zvezdaša nije zaboravila sve ono što je učinio, pa su aplauzi uvek nadjačavali zvižduke, ponekad i neopravdano, ali je Miki to apsolutno zaslužio.

Isto kao i one ugovore u Kini, posle boravka u Manisasporu, kada je Zvezdi još jednom omogućio da na njemu zaradi i tako mu pruži "veštačko disanje, kao i još bezbroj puta ne zahtevajući isplatu zaostalih dugovanja.

Uvek je tražio rešenje koje bi bilo najbolje za klub koji je neizmerno voleo, stavljajući sebe i svoju porodicu u drugi plan… Ne želeći ni jednog trenutka da bude opterećenje, već uvek produžena ruka za uspeh momaka u crveno-belom… Dresa koji je oblačio 250 puta…

U još jednu stvar sam poprilično siguran, u nešto čega je sve manje u današnjem, modernom fudbalu – vremenu kada fudbalski kvaliteti prečesto potiru one ljudske. Miki je dijametralna suština svega toga, pogrešnog…

Jer, ne može baš svako da bude kapiten.

Foto: StarSport

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još