Krojf, Pep, "Messidependencia" i kako smo došli do toga da je najteže biti navijač Barselone? - Admiral Bet SPORT

Krojf, Pep, "Messidependencia" i kako smo došli do toga da je najteže biti navijač Barselone?

Milovan Longinov
Foto: David Ramos/Getty Images

U bilo kom drugom klubu, ovakva sezona sigurno ne bi bila protumačena kao katastrofalna. Ali, Barselona, ipak, nije ni Juventus, ni Bajern Minhen, ni PSŽ. Zbog čega je najteže biti navijač Barselone?

Prvo ćete se grohotom nasmejati i reći "gle ovog utripovanog, osvajaju svake godine 2-3 trofeja i kaže kako je teško navijati za Barsu". Drugo, razmislite još jednom – koji drugi tim na svetu nema samo obavezu da pobeđuje i osvaja trofeje, već i da to radi sa onim, prefinjenim, dominatnim stilom i gde će se ovakva sezona oceniti katastrofalnom?

Bajern Minhen slavi duplu krunu i retko ko dovodi u pitanje da li je navijačima bitno da li su je osvojili kao onomad sa Pepom u martu, ili sa Nikom Kovačem u poslednjem kolu. U Minhenu je to nebitno, bitno je da trofeji ostanu ukinjženi, u Bundesligi i Kupu Nemačke. Tu je onda i Juventus koji je proslavio osmu titulu u nizu, a niko u Torinu nije rekao "ovo nam je bila loša sezona", već je bilo "Serija A je ponovo jaka, a mi smo nastavili dominaciju". I pored poraza od Atalante u Kupu Italije (3:0), i onog časa fudbala Ajaksa kakav Torino nije nikada video, u Juventusu nisu nezadovoljno ovom sezonom. Treći tim koji igra ligu jednog tima, PSŽ, naravno da može da kaže da je imao lošu sezonu kada osvoji samo Ligu 1, ali samo zbog toga što je Parižanima Evropa postala opsesija, zato što su potrošili milijardu i kusur, a nisu dobacili ni među osam u poslednje tri sezone.

I onda se probudite danas, čitate medije iz celog sveta, komentare i reakcije navijača i svi su složni u jednom – "katastrofalna sezona Barselone". Zbog čega je to tako?

Johane, Pep, šta ćemo sad?

Za sve je najpre "kriv" Johan Krojf koji je pre tačno 30 godina doneo fudbal koji tera navijače da kada dođu na "Kamp Nou" uživaju u igri, golovima, pobedama uz obaveznu lepršavost na terenu. Onda je najveći krivac i taj Pep Gvardiola koji je nešto najbolje i najgore što se desilo Barseloni. Najbolje zato što nijedan tim nikada u istoriji neće igrati onakav fudbal, osvojiti 14 trofeja u četiri sezone, da će se Pepu pokloniti i jedan veliki Aleks Ferguson posle dva najubedljivija poraza. Najgore – zato što je postavio očekivanja na maksimum, a njih neće dostići nikada neki Herardo "Tata" Martino, Luis Enrike i Ernesto Valverde. I tu jeste najveći problem, što kada Barselona osvoji La Ligu sa rekordnih 19 bodova ispred očajnog Real Madrida, pritom pobedivši tri puta najvećeg rivala uz jedan remi i gol razliku 10:2, a izgubi svoj identitet na "Enfildu" i u finalu Kupa kralja, takva sezona je katastrofalna.

Foto: Manuel Queimadelos Alonso/Getty Images

Porazi su sastavni deo i moraju biti normalni, međutim, danas, u Kataloniji je dan žalosti, jer je Barsa izgubila svoj identitet. Zato što Ernesto Valverde igra ziheraški fudbal, neki "takmičarski" koji je mogao da prođe u Bilbau, Valensiji, Olimpijakosu, ali Barselona je nešto drugo. Posed, dodavanje, tika-taka na razne načine i strogo u formaciji 4-3-3 treba da stoji u klauzuli svakog trenera, ako se pitaju navijači Barselone. Da li je još u nekom klubu tako?

Real Madrid i kao četvorostruki prvak Evrope, i dalje drugi u Španiji

U godinama kada je Real osvojio četiri od pet Ligi šampiona, Katalonci nisu osetili da su lošiji tim. Istina, navijače još kako boli činjenica da je najveći rival u eri Lea Mesija osvojio toliko evropskih titula, ali za utehu im je što je u tim godinama, dok je osvajao Ligu šampiona, Barsa i dalje, gotovo redovno "šamarala" Real i kod kuće i na strani. Osvojila četiri od pet La Ligi, među njima tri duple krune, vezavši tri pobeda u nizu na "Santjago Bernabeu". I zato za Barsu postoje drugačija merila, zato je Katalonija jedino mesto na svetu koje žali za ovakvom sezonom, naziva je katastrofalnom i pored odbranjene titule. Real Madrid nije ove sezone, a neće biti ni sledeće najveći rival Barselone. Najveći rival Barselone jeste – Barselona, i borba u potrazi za sopstvenim identitetom.

Leo Mesi nikad usamljeniji

Foto: Gonzalo Arroyo Moreno/Getty Images

Barselona je više nego ikada spala na zavist od samo jednog čoveka – Lea Mesija. Argentinac je uvek vukao Barselonu, ubedljivo je najbolji igrač svog tima već 11 godina, a iako su pored njega dolazili i prolazili igrači kao što su – Sami Eto, Tijeri Anri, Zlatan Ibrahimović, David Vilja, Pedro, Dani Alveš, Ćavi, Inijesta, Nejmar. Međutim, nikada Barselona nije u ovoj meri zavisila od njegovog umeća, magije i tog jednog poteza. Mesi nas je naučio da reši sve sam. Onaj dvomeč sa Liverpulom bio je spektakularan zbog toga što je Mesi napravio čudo u prvom meču, kada je takođe Liverpul bio bolji rival. Da nema Argentinca u ekipi, Barsa bi bila treći ili četvrti tim u Španiji. Zavisnost Barsine igre pokazuju i brojke – Mesi je u poslednje dve sezone, pod palicom Valverdea, golovima i asistencijama učestvovao u 78% pogodaka svog tima! Ove godine je na 51 utakmici postigao 51 pogodak i dodao 22 asistencije.

Promene, u sve tri linije

Foto: Alex Caparros/Getty Images

Dan posle još jednog bolnog poraza, Katalonija je složna – promene su neophodne. Barsa je u startnoj postavi na "Enfildu" imala sedmoricu igrača sa 30+ godina i nekima je neophodna zamena/rotacija/jača konkurencija. Frenki de Jong je osveženje koje je bilo neophodno, Matijs de Liht bi takođe bio savršen da ojača stub ispred gola, dok je jednako neophodno i pojačanje u napadu koje će rasteretiti Lionela Mesija, a to po svemu sudeći neće biti Antoan Grizman. Filipe Kutinjo je u finalu sa Valensijom imao poslednju priliku da dokaže da jeste igrač koji može da bude desna ruka Mesiju, u odsustvu Luisa Suareza i Osmana Dembelea, a njegova statistika je pokazala sve što je uradio – 13 izgubljenih lopti, nijedan osvojen duel, nijedna stvorena šansa.

"Prebaciti" vreme do Ćavija

Foto: David Ramos/Getty Images

Ovo je samo početak problema Barselone, jer šta će biti recimo 2022. godine kada Mesi bude 35-godišnjak i na zalasku karijere? Objektivno, jedini čovek koji zaslužuje priliku da bude treći u nizu – Krojf-Gvardiola jeste – Ćavi. No, on neće sesti na klupu Barse sigurno još dve godine, i sam je potvrdio da to jeste njegov san, ali da mora da ide korak po korak da bi bio dostojan njegovog ostvarenja. Razna imena se pominju – Ronald Kuman, Kike Setijen, Erik ten Hag i definitivno Barsa mora da promeni trenera, jer joj je neophodan "restart" i povratak svojim "tika-taka" korenima, odnosno svom identitetu.

I zato se opet vraćamo na početak priče, koliko god vam se to ne sviđalo, ali biti navijač Barselone nije nimalo lako. Jer, džaba i titula sa 19 bodova više od Reala, tri pobede u "El klasicima", ako onako izgubiš od Liverpula i Valensije.

Ja ne mogu da zamislim da evropski velikani poput Liverpula, Mančester Junajteda, Bajerna, Juventusa, Milana, Intera, današnjeg Mančester Sitija, ovakvu sezonu nazovu – najgorom ikada. Zato je, biti navijač Barselone, razmaženo, teško i drugačije. Ako neko to zna i najbolje ume da objasni, onda je to budući trener, Ćavi Ernandes:

Nijedan stadion na svetu nema tu obavezu kao "Kamp Nou", da igra najlepše, najefikasnije i da pobeđuje. Svakom drugom klubu je najvažnije da osvajaju trofeje, u Barsi je to podignuto na viši nivo – moraš da igraš onako kako si učio od Krojfa, kroz mlađe kategorije i da pobeđuješ, a to je najteže. Barsa nikada ne sme da dopusti da izgubi opet svoj identitet, jer nas je istorija naučila, da mi samo tako možemo da osvajamo najvažnije trofeje.

Do neke nove/stare Barse i nekog novog Krojfa ili Gvardiole… razmislite još jednom.

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još