Partizanov nedosanjani san iliti kako su crno-beli unapred izgubili finale Kupa šampiona? - Millennium sport

Partizanov nedosanjani san iliti kako su crno-beli unapred izgubili finale Kupa šampiona?

Marko Kulić
Foto: partizan.rs

Na današnji dan pre 53 godine odigrano je 11. finale Kupa šampiona u kojem su se našli Partizan i Real Madrid. Taj 11. maj 1966. ostaće simbol propuštene šanse koja će crno-bele verovatno za sva vremena staviti u poziciju finaliste, ali ne pobednika. Kao što znamo, finalistu mnogi zaborave, dok se samo pobednik pamti. To je tog dana nažalost bio Real Madrid, iako je veoma lako moglo biti suprotno.

Koje spoljne okolnosti su doprinele takvom ishodu? Iako su „Partizanove bebe“ do samog finala delovale dominantno i lepršavo na samom terenu, u organizaciji samog kluba nije bilo sve tako idealno. To se pred glavni ispit odrazilo i na igrače.

Foto: partizan.rs

Igrači Partizana iz te generacije su u godinama pa i decenijama kasnije govorili da je u samom timu bilo mnoštvo klanova. Sa druge strane, mnogi su tvrdili da tadašnja uprava sastavljena uglavnom od po pitanju fudbala nekompetentnih generala iz JNA i komunističke vrhuške nije mogla da prati potencijal kakav je ovaj tim imao.

Tim Partizana iz te sezone bio je sledeći:

Milutin Šoškić, Ivan Ćurković, Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović, Milan Damjanović, Velibor Vasović, Fahrudin Jusufi, Radoslav Bečejac, Mane Bajić, Zoran Miladinović, Milan Vukelić, Dimitri Davidović, Milan Galić, Vladimir Vladica Kovačević, Josip Pirmajer, Mustafa Hasanagić i Joakmi Vislavski

Na putu do finala padali su redom: prvak Francuske Nant, prvak Nemačke Verder, prvak Čehoslovačke (u tom trenutku je ova zemlja bila vicešampion sveta) Sparta iz Praga i šampion Engleske Mančester Junajted. Impresivan niz crno-belih na putu ka finalu i susretu sa šampionom Španije. Većina igrača iz te generacije tvrdilo je da je Mančester Junajted bio glavni favorit da osvoji Kup šampiona te sezone, a Partizan ga je eliminisao.

Foto: partizan.rs

Međutim, pravi problemi su krenuli kada je po svoj logici trebalo da ih bude najmanje – pred samo finale. O svemu tome je kasnije pričao i čovek koji je tada bio nadomak prvog tima Partizana, legendarni Blagoje Paunović.

Išao sam u Brisel, klub je vodio nekoliko nas, koji smo bili na pragu prvog tima. Mislio sam tada u sebi: Daj bre da budemo prvaci Evrope, lova će da dođe svakako. Na finale je dolazio kako je ko hteo, jedna grupa igrača avionom, neki kolima, oni treći, pak, za svoj groš. Pred utakmicu smo gledali kako su se neki od fudbalera fizički sukobili u restoranu, na večeri. Mi mlađi smo drhtali, uplašeno gledajući sav taj haos.

Ključna stvar je bila rasprodaja igrača još pre velikog finala sa Real Madridom.

Uprava je još pre finala počela da rasprodaje fudbalere i sve je ličilo na opšti vašar. Nije jednostavno bilo nikoga da zavede red.

I zaista, veći deo tog tima se nakon 11. maja 1966. raspao. Milutin Šoškić je otišao u Keln, Milan Galić je otišao u Standard iz Liježa, Fahrudin Jusufi je pojačao Ajntraht iz Frankfurta, Vladica Kovačević je prešao u francuski Nant. Strelac vodećeg gola za crno-bele u tom finalu, Velibor Vasović je otišao u Ajaks i pet godina kasnije kao kapiten Krojfu i društvu uspeo ono što nije uspeo sa Partizanom 1966.

https://millenniumbet.rs/app/sport?competitionId=1-104-764&event=187786&fbclid=IwAR1HIfz0rShAMcL84m6AhVMhEtEYvOq--MFo3eUMDxtGhsoG2mRI93KaESQ

Trener vicešampiona Evrope, Abdulah Gegić je otišao u turski Fenerbahče tako da je Partizan ostao i bez glavnog tvorca tog nažalost nepotpunog uspeha. Ostatak tima je ostao u Partizanu, ali bez glavnih vedeta nije mogao da napravi ni približno takav uspeh kako u Jugoslaviji, tako i u Evropi.

Discipline pred finale nije bilo ni u tragovima. Uprava kluba nije bila svesna veličine ekipe, značaja utakmice i toga šta utakmica donosi, a pobeda bi donela MNOGO – zacementirano mesto u istoriji evropskog i svetskog fudbala.

Foto: partizan.rs

Po Partizanovom kampu su uoči finala obitavali fudbalski menadžeri, obećavajući za to vreme ogromne svote novca igračima koji su posle finala imali tadašnju zakonsku mogućnost da sa 28 godina odu u inostranstvo. Svi ti fudbaleri bili su telom u Briselu i na stadionu Hejsel, ali su već u podsvesti mislili na svoje nove klubove. U takvoj situaciji, može se zamisliti kolika je bila koncentracija pred najvažniju utakmicu u istoriji kluba.

Naravno, za sve to je najviše kriva tadašnja uprava koja je bila nesposobna da spreči sve to, ali i delom trener Abdulah Gegić koji, utisak je, uprkos odličnom trenerskom znanju nije imao dovoljno autoriteta u tim okolnostima. Uprava je učinila još jednu nerezonsku stvar pred samo finale.

Naime, kako su kasnije mnogi tvrdili, čelnici Partizana dozvolili su fudbalerima da sa devojkama i suprugama provedu dan u šopingu po Briselu – i to dan pred finale! Da li je namera možda bila da se igrači potpuno opuste, ali dan kasnije pokazalo se da nije urodila plodom.

O samom finalu je mnogo toga rečeno do sad. Partizan je igrao otvoreno, napadački, imao inicijativu, postigao gol, a oba pogotka primio nakon kontranapada Reala.

Foto: partizan.rs

Do dvadesetak minuta pre kraja je delovalo da uprkos svim ovim okolnostima Partizan osvaja Srebrnu amforu. Vasovićev gol u 55. minutu doneo je vođstvo, ali su zatim Amansio u 70. i Serena u 77. minutu preokrenuli na konačnih 2:1.

Kup i sadašnja Liga šampiona su tokom svoje istorije duge 63 godine imali ukupno 21 različitog pobednika. Partizan je tog 11. maja 1966. mogao lako da se upiše kao peti klub nakon Reala, Benfike, Intera i Milana koji je osvojio titulu šampiona Evrope.  Ako bi 1. juna ove godine nad Liverpulom trijumfovao Totenhem, dobićemo 22. osvajača. Da je Partizan slavio pre 53 godine, već bismo imali toliko različitih šampiona.

Nažalost, nije tako… Armiji navijača crno-belih kao i čitavom srpskom fudbalu svakako ostaje za ponos da je Beograd jedan od retkih gradova u Evropi koji je imao dvoje finalista Kupa evropskih šampiona!

Foto: partizan.rs

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još