It's coming home na neengleski način - Millennium sport

It’s coming home na neengleski način

Milovan Longinov
FOTO: Getty Images

Po prvi put u istoriji fudbala gledaćemo četiri ekipe iz jedne zemlje u finalima najvećih evroskih takmičenja. Engleski fudbal je konačno dočekao da celo Ostrvo, dobro, osim na "Teatru snova", peva – "It’s coming home".

U utorak, negde do 20.55 ceo svet je verovao u krojfovsko finale, a onda je Liverpul BEZ Salaha, Firmina i Keite i potom i Robertsona u drugom poluvremenu, rasturio Barselonu i ukrao prvu polovinu Johanovog sna.

Sutradan negde oko 21.45 na poluvremenu utakmice na stadionu koji nosi njegovo ime, takođe je jedan njegov tim imao ogromnih 3:0 u ukupnom skoru. Koji minut pre 23.00 i Ajaks je ostao bez finala, kao i Barselona, a tamo su se našli sveengleski timovi – Liverpul i Totenhem.

U četvrtak je bilo takođe neizvesno, ali samo na jednom stadionu, pošto je Arsenal, gle čuda, rešio sve dileme i nije prokockao prednost nad Valensijom. Na "Stamford Bridžu" morali smo da sačekamo skoro do ponoći da bi penali u londonsko, još jedno sveenglesko finale poslali – Čelsi.

Kada se podvuče crta, Englezi su u prvoj polovini maja rezervisali sva tri evropska trofeja – Ligu šampiona, Ligu Evrope i Superkup Evrope i dobili predstavnika na SP za klubove krajem godine. Rezultat za istoriju.

Stilovi napadački, treneri strani – ne baš tipični engleski fudbal

Engleski timovi su do ovog istorijskog uspeha došli neengleskim načinom igre i to ih je u ovom trenutku učinilo najjačom fudbalskom nacijom. Ima tome i više od decenije od kako su Englezi na vreme shvatili da je neophodno da pomešaju razne fudbalske stilove u svojim klubovima, da promene način razmišljanja kako bi pokorili Evropu i to su počeli da rade sredinom prošle decenije kada su redovno dolazili do same završnice. Ove godine, Jirgen Klop (Nemačka), Maurisio Poketino (Argentina), Unaj Emeri (Španija) i Mauricio Sari (Italija) su implementirali svoj stil igre na englesku brzinu, dodali mnogo više tehnike, agresije i dodavanja i napravili čudo.

Klop je Liverpul počeo da gradi pre skoro četiri godine i odmah na početku je najavio da je to dugotrajni proces. Ipak, to je bio Liverpul koji je ispadao iz grupe Lige šampiona kao trećeplasirani tim iza Bazela, koji je jedva pobeđivao Ludogorec i to golom Marija Balotelija i koji je razbijen na "Enfidlu" od Real Madrida – 0:3. Klop je svoj "gegen" presing gradio i gradio, dok nije sazidao timčinu koji je razbio Barsu jače nego onaj Hajnkesov Bajern 2013. godine.

Poketino je posebna priča, jer je za razliku od Klopa koji je porušio rekorde, nije kupovao, niti troškario, već je gradio od onog što je imao. Totenhem je na putu do finala morao da nadigra tri snažne napadačke ekipe – Borusiju Dortmund, Mančester Siti i Ajaks i pokazao da jeste pravi evropski tim.

Mauricio Sari je najviše osporavani trener u ovoj priči, jer Italijan nema ničiju podršku – ni kluba, ni navijača, a deluje da pojedini igrači nisu srećni njegovom tvrdoglavošću. Ipak, Čelsi je već obezbedio plasman u LŠ, što je ma koliko se ne slagali, ogroman uspeh u ovoj Premijer ligi. Igrao je finale Liga kupa i nesrećno izgubio od Sitija na penale, a sada je i u finalu Lige Evrope. Nije mnogo trenera koji su uspeli tako nešto u poslednjih nekoliko godina.

I za kraj, tu je Unai Emeri, doktor za Ligu Evrope, koji je zakazao svoje četvrto finale u poslednjih šest godina u ovom takmičenju. Emeri je vezao tri trofeja sa Seviljom od 2014. do 2016. godine, potom je sa Parižanima igrao u LŠ, a sada se vratio sa Arsenalom u takmičenje koje je doktorirao. Emeri pred sobom ima mnogo posla, mesto van top 4 u Premijer ligi može se protumačiti neuspehom koji bi ipak nadoknadio trofej u LE.

Koliko ima "pravih" Engleza?

Veoma je zanimljivo bilo prebrojati koliko tačno Engleza i standardnih reprezentativaca ima među finalistima LŠ i LE. Arsenal recimo, u startnoj postavi ima samo Majtlend-Najlsa, koji bi mogao i da propusti finale ako se Ektor Beljerin nekim čudom oporavi. Englezi su i Velbek i zaboravljeni Dženkinson. Čelsi ima Barklija i Loftus-Čika koji dele minutažu, dok Geri Kejhil nije video teren ove sezone. Ipak, Liverpul i Totenhem imaju znatno više domaćih fudbalera i to standardnih reprezentativaca, a to se naročito odnosi na Poketinov tim, jer su tu – Tripije, Rouz, Dajer, Ali i Kejn, a kod "Crvenih" – Henderson, Džo Gomez, Aleksandar-Arnold i Milner, kao i rezervista Staridž.

Kada sve saberemo, ove četiri ekipe ukupno imaju 23 registrovana Engleza, jer su tu i oni koji gotovo da su i zaboravljeni kao – Drinkvoter, Lalana, Voker-Piters, Skip, pomenuti Dženkinson, treći golman Čelsija Rob Grin, idealna engleska postava mogla bi da izgleda ovako:

Četiri tima u evropskim finalima, a peti najjači – kod kuće

Verovali ili ne, to je još kako moguće i u ovom trenutku po tabeli kolo pre kraja i jeste tako. Mančester Siti je peti engleski klub, koji bi mogao da osvoji možda i najvažniji trofej – Premijer ligu, a ispao je iz Lige šampiona. Siti kolo pre kraja ima bod više od Liverpula i ukoliko pobedi Brajton u gostima u nedelju, Pep Gvardiola će odbraniti titulu. To nije sve, jer Siti može da bude ubedljivo najuspešniji domaći tim, i da osvoji "tripletu", Liga kup je već osvojio, u finalu FA kupa igra protiv Votforda, a za PL mu nedostaje pobeda.

To je još jedan dokaz koliko je ovo jaka sezona u Premijer ligi.

Koliko ste čekali, zaslužili ste

Poslednji put, dva engleska tima sastala su se u jednom finalu evropskog takmičenja dogodilo se 2008. godine kada je Mančester Junajted savladao Čelsi posle penala. Pre toga, englesko finale gledali smo davne 1972. godine kada su u Kupu UEFA igrali Totenhem i Vulverhempton. Sada su Englezi naplatili godine čekanja trostrukim finalom – u Ligi šampiona, Ligi Evrope i Superkupu Evrope. Možda to nije bilo posredstvom onog prepoznatljivog ostrvskog fudbala, ali to je najmanje važno. Uostalom, i jedna Barselona je bila najbolja kada je u napadu imala južnoamerički trio MSN pa niko nije postavljao pitanje što nema više Katalonaca i Španaca.

Engleska je postala kolevka na jedan drugačiji način i postala sigurna kuća za sve one trenere koji žele da ostvare svoje snove. Pep Gvardiola bi retko gde imao to što je dobio u Sitiju, Klop je posle Dortmunda sličnu stvar mogao da napravi isključivo samo u Liverpulu, dok je Maurisio Poketino dobio svo potrebno poverenje i siguran dugoročni staž bez obzira na rezultate. Sezona 2018/19 najjača je iz više razloga, top 6 je nikad jači, dva prvoplasirana tima zajedno će imati skoro 200 bodova i Ostrvo je zaslužilo jedno sveenglesku euforiju kakvu je dobilo ovog maja. Ostalo je još samo da vidimo ko će koji trofej osvojiti i ko će se možda čak popeti i na krov sveta i najglasnije zapevati "It’s coming home".

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još