Zbogom, čika Šeki... - Admiral Bet SPORT

Zbogom, čika Šeki…

Nemanja Đorđević
Foto: crvenazvezdafk.com

Najviše mrzim kada mi ovako počne dan. Kada ni oči ne otvorim, uzmem da pogledam NBA rezultate, a onda vidim "zloglasno" – "in memoriam".

Petog dana 2019. godine napustio nas je, bez premca, najbolji dribler u istoriji jugoslovenskog fudbala. Čovek koji je imao zvanje druge "Zvezdine zvezde" – veliki boem i veliki čovek.

Oni koji su imali priliku da ga gledaju kažu da se na ovim prostorima nije rodio, niti će se roditi, darovitiji igrač od njega. Čovek koji je životne i fudbalske "fore i fazone" učio na ulicama njegovog Beograda, da bi ih posle "prodavao" po celom svetu.

Grada u kom su ga navijači na ramenima nosili od Autokomande do Terazija, a saobraćajci zaustavljali i najprometnije raskrsnice kako bi on prvi prošao. Narod ga je prosto obožavao, a on mu doneo olimpijsko i evropsko srebro i četvrto mesto na Mundijalu.

Ostaće zauvek zapisano da je on prvi i jedini fudbaler u istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu koji je za svoj nastup na terenu dobio ocenu jedanaest, i to na Svetskom prvenstvu. Ali i jedini čovek koji se nije plašio da kaže jasno ne Josipu Brozu Titu  – Dragoslav Šekularac.

Foto: crvenazvezdafk.com

Popularni Šeki rođen je 30. novembra 1937. godine u Štipu u Makedoniji, otac Bogosav bavio se advokaturom, a majka Donka bila je domaćica. Kao i svakom detetu, ni za njega nije bilo veće sreće od fudbalske lopte, dok se još kao dete sa porodicom preselio u Beograd – kada je otac dobio posao u Ministarstvu pravde.

"Koliko sam bio omađijan fudbalom svedoči i podatak da sam u svom kraju, oko Hilandarske ulice, gde je stanovala moja porodica, bio poznat po pravljenju najboljih krpenjača. Krijući se od mame, lopte sam pravio od vune ili prede, krišom iznete iz stana, koje sam omotavao nekakvim platnom i vrlo vešto uštepavao iglom i koncem. Gumene lopte su u poratnim godinama bile retkost, a one prave fudbalske, od kože – najčešće pusta želja", rekao je čika Šeki jednom prilikom u intervjuu, objašnjavajući zašto je Meteorološku školu gotovo napustio na drugoj godini.

Baš tu, u srcu našeg glavnog grada – negde između Politike i tadašnje Druge muške beogradske gimnazije – vrzmao se Dimitije Milojević, legendarni fudbaler BASK i trener omladinaca Crvene zvezde, inače slovoslagač u spomenutom dnevnom listu.

Zastao je pored školske ograde, zapalio cigaru i gledao klince kako igraju fudbal. Jedan mu je posebno zapao za oko. Šta mislite ko?

Mali, sutra ujutru u Zvezdu!

Foto: crvenazvezdafk.com

Ipak, nije prošao probu u klubu koji će mu kasnije obeležiti čitav život. Ocena stručnog kadra bila je da je previše slabašan i sitan za profesionalnog fudbalera, dok se mnogima na "Marakani" nije svideo njegov lucidan pristup fudbalu.

Mene nisu odmah primili u podmladak, već tri momka iz moje škole za koje sam ja bio ’bog’. Bio sam mali i sitan, što su mi upravo i naveli kao glavni razlog zašto nisam primljen. Sva sreća da je u tom trenutku u mlađim kategorijama radio i trener po imenu čika Mitke. Došao je da me gleda u Drugoj muškoj gimnaziji, poveo me sa sobom u Zvezdu i odmah me poslao da skupljam lopte iza gola“, počeo je prošle godine priču Šekularac u emisiji kod Ivana Ivanovića, dok je ustajao i skidao kačket u znak poštovanja prema prvom učitelju.

Koliko god je čika Mitke bio očaran njime, nije mu bilo pravo što je ovaj bio izraziti dešnjak, pošto je smatrao da ozbiljno bavljenje fudbalom nije moguće ukoliko igrač koristi samo jednu nogu.

Naređenje je bilo prosto – "milion puta šutnuti loptu levom nogom".

"Do početka rada s njim, nisam znao ništa da uradim levom nogom – posle čega mi je zabranio da šest meseci igram desnom. Naučio me da ne igram levom, naučio me je da ne srčem supu… Naučio me je milion stvari… Hvala čika Mitke, da nije bilo tebe ja nikada ne bih postao igrač. Imao sam sreće da je on bio tu…".

Iako nestašan i uvek "sam svoj", samo je čika Mitketa slušao, kada već rođeni otac batinama nije uspeo da mu "izbaci" fudbal iz glave, da bi u crveno-belom dresu debitovao već kao sedamnaestogodišnjak.

Iako je prve godine upisao svega dva nastupa za prvi tim, već sledeće cela država pričala je samo o njemu. Sa sedam golova i desetak asistencija vodio je tim do titule, a nedugo zatim našao se i u nacionalnom timu koji je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956.

"Trebalo mi je tačno petnaest dana, odnosno tri utakmice za drugi tim Zvezde kako bih pokazao da mi je mesto među prvotimcima. Prvi meč je gledalo 150 gledalaca, drugi 1.500, a treći 15.000. Januar mesec, 1955. godina, hladno… Kada se prvi tim vratio sa turneje iz Južne Amerike, odmah su me ubacili među najbolje i tu sam i ostao“.

Na našem najvećem stadionu proveo je punih jedanaest sezona, osvojio sedam titula i pet Kupova Jugoslavije, dok se posebno ističe njegova partija protiv Partizana 1959. – kada je gotovo sâm doneo svom timu duplu krunu.

Njegov učinak u dresu Zvezde bio bi još impozantiniji, pored 470 nastupa, 119 pogodaka i nešto više od stotinu asistencija, da tri sezone nije bio "na hlađenju" zbog nečega što mu je obeležilo život i karijeru – koliko i "bubamara".

Foto: Youtubescreenshot

Ruku na srce, uživao je u ogromnoj popularnosti i svemu onome što je to pratilo, snimio je i dva filma i ploču, ali mu je sve to – gledajući iz današnje perspektive – više štetilo nego što mu je koristilo.

A, nije da je previše i mario jer kako drugačije objasniti situaciju na Terazijama, kada je novčanicama od pet hiljada dinara brisao cipele, momak koji je prema sopstvenim rečima "za dve ploče Katarine Valente stavio potpis na ugovor sa Zvezdom". Radnička klasa bila je besna, zahtevajući da mu se sudi i zabrani igranje fudbala.

"Ljudi vole da preuveličavaju stvari kada sam ja u pitanju, pa su tako pričali da sam novčanicama od 5.000 dinara, popularnom ’pethiljadarkom’, brisao cipele, a to nije bilo tako. Znao sam da je Vladica Popović bio ’težak’ na novcu, pa izvadim štos para, obrišem cipele i vratim ih u džep. Samo da on vidi da ja imam pare jer ih u moje vreme nije bilo u fudbalu kao danas".

Međutim, sve to je ubrzo bilo zaboravljeno, posle naslova spomenutog kolege Roberta Vernja iz eminentnog lista "France football" – "Pele zaboravljen zbog Šekularca", posle partije momka iz Štipa na jednom pariskom turniru.

"Posle nekoliko neprospavanih noći provedenih u baštama beogradskih kafana, izašao sam na meč protiv beogradskog Radničkog, za koji je igrao tada mladi perspektivni štoper Ristić. Nikako nisam mogao od umora da pokrenem mišiće i bio sam najgori na terenu. Nisam pipnuo fudbal. Ristić je po novinama izjavljivao posle meča da ‘taj Šekularac i nije neki igrač‘.

Tri meseca sam uporno trenirao u Botaničkoj bašti i spremao se za novi meč protiv Radničkog. Svih devedeset minuta sam slao Ristića ‘u jagode’ i svi su se smejali. Zatrčim se i ‘zaboravim loptu’, a Ristić kao na baletu trči uporedo sa mnom. Publika zaboravila na rezultat, gleda šou i puca od smeha. Pred kraj meča se Ristić sklanjao od mene, dok sam ga loptom napadao po terenu. Posle meča sam mu rekao da ne treba da se kači s majstorom".

Svetu se predstavio 1956. na Olimpijskim igrama, kada su "Plavi" zaustavljeni u velikom finalu od strane Sovjetskog saveza, ali ga je ono što je usledilo na Svetskom prvenstvu u Švedskoj ’58, odnosno u Čileu kroz četiri godine, svrstalo među besmrtnike i fudbalske bogove.

Međutim, veliko je pitanje šta bi se sve dešavalo i kakve bismo uspehe postigli da nije, posle još jednog poraza od Sovjeta, sada u finalu tadašnjeg Evropskog kupa nacija 1960, zaradio osamnaestomesečnu suspenziju jer je na sarajevskom Koševu startom polomio nogu Kemalu Džemidžiću.

Uprkos svemu tome, bio je rešen da apsolutno spreman dočeka Mundijal u Čileu i da zajedno sa kapitenom Milanom Galićem, Josipom Skoblarom, Draženom Jerkovićem, Vladicom Popovićem i ostalima izađe na crtu moćnom Brazilu.

Sećate se na čemu je insisitrao čika Mitke? Verovatno nije bilo ponosnijeg čoveka na svetu kada je evropska štampa objavila listu najboljih "levaka" – Ferenc Puškaš, Omar Sivori i Dragoslav Šekularac.

U Čileu nije dao nijedan gol, upisao je dve asistencije, ali je svih 8.829 navijača, koji su tog dana bili na stadionu "Karlos Ditborn", bilo zabezeknuto Šekijevom magijom. I Urugvajci su počeli da pozdravljaju njegove poteze, da bi ga na kraju izneli sa terena, dok mu protivnički igrači aplaudiraju dok je prolazio kroz špalir.

"Bili smo jedina reprezentacija koja je mogla da parira Brazilcima koji su lako postali svetski prvaci. Ali kada smo stigli do četvrtfinala, rukovodstvo se zadovoljilo postignutim, a onda su počeli da beže od nas da nam ne bi dali očekivane premije. Ipak, stigli smo u polufinale, ali se onda sve raspalo. Izgubili smo od Čehoslovačke, od koje smo bili kvalitetniji, posle toga nas utakmica za treće mesto nije interesovala, pa smo poraženi i od domaćina. Ja sam za celo Svetsko prvenstvo, a bili smo četvrti, dobio 300 dolara".

Nažalost, "luda glava" ga je još jednom koštala, a meni je tek kada sam to saznao postalo jasno zašto je ćale u velikoj meri tužan kada priča o njemu.

Nedugo po povratku sa SP, Zvezda je gostovala na "Čairu", a on prijavio klupskom lekaru da oseća povredu i da nije spreman da igra. Sve bi to bilo u redu da ga ovaj nije video kako se za opkladu pentra uz brdo.

Igraćeš kao ‘bela lala’.

Foto: crvenazvezdafk.com

"Čarapani" su ekspresno stigli do dva gola prednosti, njemu su potom poništena dva gola, posle čega je odlučio da se objasni sa glavnim arbitrom Pavlom Tumbasom, a ovaj mu pokazao direktan crveni.

Misliš da ne mogu da te isključim, jer si Šekularac?!

Iste sekunde mu je pala "klapna na oči" – stegao je pesnicu, zamahnuo i promašio. Nije imao sreće jer je fotograf Politike samo sekundu ranije okinuo fotoaparat i Šeki se našao preko kompletne naslovnice.

Nova suspenzija i nova pauza od godinu i po dana bez fudbala.

Na kraju se ispostavilo da je to bila samo eskalacija nečega što se odvijalo nekoliko meseci unazad. U glavnim ulogama bili su čuveni predsednik Juventusa i mogul automobilske industrije, prvi čovek "Fijata" Đani Anjeli i državni vrh SFRJ, koji je bezuspešno pokušavao da ga ubedi da kragujevačka "Zastava" preuzme jedan deo proizvodnje.

Anjeli nije hteo ni da dođe na pregovore u Jugoslaviju, pa je naša delegacija uvek morala put Torina, međutim – zbog Šekularca je došao i ponudio astronomskih, za to vreme, 250.000 lira za transfer, recimo oko 30 miliona evra na današnjem tržištu.

Sve je bilo dogovoreno, ali je onda Aleksandar Ranković, prvi čovek tajne službe OZNA i Titov kum, blokirao Šekularčev transfer istakavši da mora da ostane "da zabavlja radničku klasu".

Umesto u Torinu, završio je u Bileći na služenju vojnog roka gde je na tužan način praktično stavio tačku na svoju karijeru. Nije mogao da izdrži, zaigrao je za tim JNA na turniru u malom fudbalu, slomio nogu, da bi mu lekari loše postavili gips i gotovo mu "uništili" mišić desne noge.

"Moja karijera, ona prava, trajala je od 17. do 23. godine, sve ostalo se svodilo da imam veliko ime i veliku muku. Da sam otišao u Juventus, bilo bi to dobro i za mene i za Zvezdu, ali i za jugoslovenski fudbal, jer bih mnogim igračima širom otvorio vrata Evrope. Sve mi se tada poremetilo i menjao sam klubove kao čarape, a prvo sam otišao u Karlsrue da bih obezbedio egzistenciju".

Do kraja karijere, barem onoga što je od nje ostalo, pored spomenute Nemačke i pozajmice u OFK Beogradu, odlučio je da Amerikance uči fudbalu, gde je nastupao za Sent Luis Starse, Santa Fe iz Bogode i Milionarios iz Kalija, pre nego što je posle kanadskih Belih Orlova i FK Pariza odlučio da je kraj.

Foto: crvenazvezdafk.com

U Južnoj Americi se uporedo spremao i za trenerski poziv, bio je i selektor Gvatemale, da bi se 1989. vratio u svoju Zvezdu i potvrdio da je zaista njena "Zvezda" – osvojivši duplu krunu i na klupi.

Ipak, ni godine nisu mogle da "spreče" ono što mu je bilo u biti. Činjenicu da je pasionirani "živac" koji živi za fudbal, pobedu i Crvenu zvezdu.

Prilikom gostovanja Kelnu u Kupu UEFA, sukobio se sa redarom, zaradio osmomesečnu suspenziju i odlučio da je najbolje da napusti klub.

Danas, mnogi ga smatraju možda i najzaslužnijim pojedincem za najveći uspeh u istoriji našeg fudbala, pošto je upravo on selektirao ekipu koja će samo godinu dana kasnije postati klupski prvak Evrope i sveta.

Pričao mi deda kako je Rajko Mitić zavalio šamar Šekiju na sred utakmice zbog nepoštovanja protivnika. Naime, zbog grubih startova Šekularac je uzeo na zub jednog odbrambenog igrača iz nekog tima protiv kog je Zvezda igrala. Prođe ga, pa stane i čeka da mu opet priđe. Ovaj sav ljut se zaleti, a Šeki finta i ovaj padne na dupe. Šekularac ima brisan prostor ispred sebe, ali ne ide napred, čeka da se pridigne. Ovaj opet ustane, Šeki krene opet da ga radi, sa svakim uspešnim driblingom se sve više cerio. Na kraju priđe čika Rajko, izbije loptu u aut i opali mu šamar.

Foto: crvenazvezdafk.com

Zauvek če ostati zapisano da je Dragoslav Šekularac legenda jednog vremena, jedne zemlje, jednog grada i jednog kluba.

Čovek koga su Cigani sa muzikom pratili od njegove Skadarlije do svlačionice. Pre nego što bi obuo kopačke i počeo da širi "magiju".

Opet, bio je kao svi mi – voleo je fudbal, žene, kafanu i muziku.

p.s. Tako se namestilo, ali sada definitivno nikada neću prežaliti što i Vas nisam intervjuisao. Ali, ostaje zauvek onaj pozdrav u jednoj beogradskoj kladionici, dok ste mešali karte za sledeću partiju…

Zbogom, moj čika Šeki…

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još