Ovo je priča o najboljem desnom beku svih vremena... - Millennium sport

Ovo je priča o najboljem desnom beku svih vremena…

Nemanja Đorđević
Foto: fifa.com

Jedna od omiljenih stvari kao klincu bilo mi je sastavljanje ‘drim timova’.

Logično, kako sam odrastao, ludilo i opsednutost fudbalom su rasli, pa mi ni dan danas nije strano da na "Pro Evolution Socceru" na brzinu sa ortacima sastavim dve "paklene" ekipe radi "atomskog" fudbala.

Prilikom odabira sastava, odnosno pojedinaca po pozicijama, ulogu nisu igrali samo puki fudbalski kvaliteti, već i stil igre, harizma, životna priča…

Neki igrači bili su neizostavni članovi tih ekipa, a raspodela oko, recimo, Luisa Nazarija Ronalda da Lime, Zinedina Zidana, Dijega Armanda Maradone, Roberta Karlosa, Dragana Stojkovića Piksija i Gabrijela Omara Batistute često je dovodila do "zategnutih" situacija.

Primera radi, pozicija desnog beka svodila se na dva čoveka – Havijera Zanetija i Kafu, pre nego što sam jednog dana naleteo na priču o Đalmi Pereiri Diasu dos Santosu.

Desnom beku – beku nad bekovima, iako je legendarni Brazilac bio sve samo ne običan fudbaler, a kamoli bek.

Najbizarnije u celoj priči jeste to da on u stvari nije ni želeo da bude fudbaler. Želeo je da bude pilot, o tome je maštao svaki dan. Međutim, kako to obično biva, ne ide sve baš onako kako smo zamislili, dok Đalmin put ka uspehu odlično oslikava šta splet okolnosti može da izvuče iz jednog života.

Rođen je 27. februara 1929. godine u siromašnoj porodici u Sao Paolu. Velika želja bila mu je da postane pilot, ali je cena kursa bila ekvivalentna godišnjem prihodnu njegove celokupne porodice.

Otac ga je praktično naterao da postane profesionalni vojnik, ali nije želeo da odustane od svog sna. Zaposlio se kao obućar, u nadi da će sakupiti dovoljno novca da barem započne školovanje, dok je uporedo igrao "Ligu bosonogih" širom savezne države u kojoj je rođen.

Živeo je za dan kada će po prvi put sesti u kokpit, odvajajući svakog meseca po malo novca na stranu, ali je jedan običan dan u "kancelariji" promenio sve u sekundi.

"Tobdžije" stižu na "Old Traford"

Prilikom rada na mašini teško je povredio desnu ruku, posle čega nije bio u mogućnosti da je savije, niti da pomera šaku – što je automatski san učinilo nemogućim.

Ipak, odličnom igrom samo dan ranije u dresu Internasionala zaslužio je poziv na probu u Portugesu i Korintijans, ne dozvolivši da ga hendikep sa rukom obeshrabri. Radio je svakodnevno na njenom ojačanju, stekavši mogućnost da loptu iz auta pošalje pred gol protivnika – nešto što je do tada bilo neviđeno na fudbalskim terenima.

Ubrzo je i njemu samom postalo jasno da je fudbal njegov poziv, ali nije imao hrabrosti da preseče.

Egzistencijalni problem su toliko opterećivali devetnaestogodišnjeg momka da je ugovor sa Portugesom potpisao tek kada je gazda obućarske radnje pristao da mu dozvoli da noću odrađuje ono što propusti zbog treninga.

Karijeru u "Lusi" započeo je kao centralni veznjak, ali je već naredne sezone, kada je velika zvezda i nada brazilskog fudbala Brandazinjo došao u klub, bio primoran da se prebaci na poziciju desnog beka.

Besprekorno je obavljao defanzivne zadatke, koristeći svoju snagu, istrajnost i odlučnost u borbi za protivnicima. Savršeni klizeći startovi bili su mu zaštitni znak, bio je odličan u vazdušnim duelima, nije previše komplikovao, pa je tako vrlo retko dovodio svoj gol u opasnost.

Štaviše, Đalma se može smatrati pretečom modernog desnog beka, jer je sa istom umesnošću branio svoj i ugrožavao protivnički gol. Nije mu bilo strano da povuče loptu duž linije i uputi odličan centaršut, usput varajući čuvare u stilu najvećih majstora igre.

Zajedno sa Nenom, Brandazinjom, Nininjom, Renatom i Pingom doneo je veliki uspeh klubu, osvojivši dva turnira Rio-Sao Paulo (1952, 1955), dok se posebno isticala njegova saradnja sa Brandazinjom i Julinjom. Sjajne igre ovog kvinteta nisu promakle tadašnjem selektoru Zezeu Moreiri – koji ih je u paketu pozvao na Mundijal u Švajcarskoj 1954. godine.

"Selesao" se nije proslavio na tom šampionatu, posle ubedljive pobede na startu nad Meksikom usledio je remi sa Jugoslavijom, ali su se Brazilci ipak domogli naredne faze. Četvrtfinalni meč sa Mađarima, u kom su poraženi 4:2, poznat je u fudbalskoj istoriji kao “Bitka za Bern”, a Đalma je zbog svojih nastupa zaradio mesto u timu šampionata.

Godinu dana pre napuštanja Portugese odlazi na svoje drugo Svetsko prvenstvo – Mundijal koji će ga poslati među besmrtnike i učiniti ga najboljim desnim bekom sveta.

Liverpul putuje u Barnli

Iako je između dva Mundijala bio neizostavan deo reprezentacije, selektor Visente Feola odlučio je, na zaprepašćenje nacije, da prednost da mladom Njutonu de Sordiju. Brazilci su se prošetali do finala, a Đalma je sve to mirno posmatrao sa klupe za rezerve.

Ipak, sudbina je ponovo umešala prste. Feola je osetio da mu je Santosovo znanje i iskustvo potrebno u finalnom meču protiv domaćina Šveđana, da bi mu on na poverenje uzvratio na najbolji mogući način.

Odigrao je savršen meč, potpuno je neutralisao prodore Lenarta Skoglunda, gotovo sam je držao desnu stranu, a uspeo je i da uposli Pelea za potvrdu velikog trijumfa od 5:2. Za samo devedeset minuta na terenu ponovo je zadivio sve – dovoljno da se još jednom nađe u "Drim timu" najvećeg turnira.

Pobeda nad Švedskom je vrhunac moje karijere. Savladali smo domaćine na fascinantan način – pred očima njihovog kralja. Bilo je nezaboravno”, istakao je Santos.

Posle više od decenije i preko 450 mečeva, najviše u klupskoj istoriji, u crveno-zelenom dresu odlučio je da je vreme za rastanak i za nešto novo.

Foto: fifa.com

Seli se u Palestra Italiju i postaje novi igrač Palmeirasa, sa kojim već naredne sezone osvaja trofej koji mu je nedostajao – titulu prvaka Sao Paula. U finalu je pobeđen veliki, Peleov Santos, a ekipa je sezonu završila sa 112 datih i samo 36 primljenih pogodaka, donevši klubu trofej čekan ravno deset godina.

Igrao sam za Portugesu 11 godina i nikada nisam osvojio šampionat Sao Paula. Uvek sam navijao za njih, nadajući se da će im jednog dana to poći za nogom. Oni to zaslužuju”, rekao je posle okončanja karijere Đalma.

"Sveci"’ su nastavili da dominiraju Brazilom, u godinama koje su sledile osvojen je i Kup Brazila, demoliranjem Fortaleze u finalu 8:2, trofej “Roberto Gomes Pedrosa", kao i dve titule šampiona Rio-Sao Paulo.

Ekipa je zbog stila i načina igre dobila nadimak “Akademija” i ostala upisana kao najveća u istoriji kluba.

Došlo je vreme da se krene na novi šampionat sveta, da bi tridesettrogodišnji Đalma ovoga puta od prvog do poslednjeg minuta bio na svojoj omiljenoj poziciji. Iako su bili lišeni pomoći povređenog "O Reija", Brazilci su se ponovo našli u finalu, a velike zasluge idu na račun saradnje Đalme i legendarnog Manea Garinče.

"Pevci" dočekuju "Svece"

I, opet je Santos morao da ostavi svoj ‘pečat’ u odbrani Boginje,  u finalnom meču savladana je Čehoslovačka sa 3:1.

"Selesao" je imao prednost od 2:1, desetak minuta pre kraja meča, kada je Đalma inteligentno poslao visoku loptu na peterac. Golmanu Čehoslovačke je zasmetalo sunce, lopta mu je ispala, a Vava je spremno dočekao i smestio u mrežu za odbranu Boginje.

Treći put uzastopno se našao u timu sveta, što je kasnije (1974) pošlo za nogom samo legendarnom Francu Bekenbaueru.

Naredne godine Međunarodna fudbalska federacija (FIFA) ga je izabrala u tim "Ostatka sveta", koji se suprotstavio Engleskoj na proslavi stogodišnjice Fudbalske Asocijacije Engleske.

Tim "Ostatka sveta": Lav Jašin, Đalma Santos, Pluskal, Šnelinger, Popluhar, Masopust, Denis Lo, Rajmond Kopa, Di Stefano, Eusebio, Gento

Tri godine kasnije vratio se na Ostrvo da odigra svoje četvrto, poslednje, Svetsko prvenstvo. "Selesao" je, blago rečeno, bio očajan na Mundijalu u Engleskoj, Santos je odigrao samo dva meča, što ga je i nateralo da polako počne da razmišlja o kraju karijere.

Međutim, predsednik Atletiko Paranensea, Žofre Kabral iskoristio je boravak igrača u Birmingemu, otputovao za Englesku i predložio mu da pomogne mladom timu Paranensea. Đalma je prihvatio ponudu, rekavši da će se priključiti timu tek posle isteka ugovora sa Palmeirasom.

A, tako je i bilo. Ispoštovao je tim za koji je nastupao u 498 susreta i na ulazu u petu deceniju postao igrač Atletika. Nažalost, prvi čovek Paranensea je nedugo posle dogovora umro, ali je Đalma ispoštovao svoju reč.

Iako je imao 41 godinu bio je i dalje najagilniji pojedinac na terenu, terajući saigrače da daju i više od svojih realnih mogućnosti.

Karijeru dugu 22 godine krunisao je novom titulom šampiona 1970, pre nego što se 21. januara naredne godine i zvanično oprostio od fudbala i posvetio radu sa mlađim kategorijama Palmeirasa.

Zvezda u Subotici želi nova tri boda

Svoju poslednju godinu odigrao je na poziciji levog beka, pošto je procenio da bi na tom mestu bio produktivniji za ekipu. Odigrao je preko 1.000 mečeva u karijeri, dok je dres nacionalnog tima oblačio 98 puta.

Mnogi ga smatraju prvim "centurionom" Brazila (100 nastupa za reprezentaciju), ali su ga dva nezvanična meča sprečila da dođe i do tog dostignuća. Verovali ili ne, ta čast pripala je tek legendarnom golmanu Tafarelu, krajem prošlog milenijuma.

"Uvek sam se trudio da vodim normalan život. Respektovao sam svoje protivnike, kao i navijače koji su dolazili da nas gledaju. Hvala Bogu pa sam uspeo da završim karijeru bez crvenog kartona.. Kako sam to uspeo? Vrlo lako – uvek sam igra fer, pošteno i časno", jasan je bio veličanstveni Đalma Santos.

Umro je u 84. godini u bolnici Elio Angoti u Uberbi, u državi Minas Žeiras, 23. jula 2013. godine, od posledica infekcije respiratornog sistema.

A, naš je zadatak da nikada ne bude zaboravljen jer je najmanje to zaslužio…

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još