Engleski fudbal kao moje skrovište iliti kako sam dobio celoživotni "nickname" St.EF - Millennium sport

Engleski fudbal kao moje skrovište iliti kako sam dobio celoživotni "nickname" St.EF

Stefan Cvetković
FOTO: Twitter/BathCity_FC

Svi imamo nešto svoje gde volimo da se sklonimo od ljudi, posla, gužve da pronađemo svoj unutrašnji mir. Neko svoje skroviše gde čitamo i pratimo stvari koje nas ispunjuju, gde se osećamo dobro i prijatno. Kao osoba koja voli fudbal, u vremenu neverovatnih transfera, vrtoglavih suma, i sve veće komercijalizacije fudbala, moje skrovište od glavne pozornice su niže engleske lige.

Lige gde se još uvek cene trud i požrtvovanje, gde nema tiki-take već je to muški fudbal sa dugim loptama i dosta trčanja. Gde navijači stvarno dolaze da gledaju fudbal i iskoriste slobodan vikend, a klubovi i te kako znaju to da cene. Lige gde igrač ujutru radi prvu smenu, uveče igra pred 500 navijača i sutra rano ujutru je ponovo na svom radnom mestu.

U tim ligama pronalazim mir, beg od preplaćenih igrača, milionskih transfera i uživam u neotkrivenim herojima engleskog niželigaškog fudbala. Kako sam ga zavoleo? Ovo je moja priča:

Imao sam 14-15 godina, period osmi razred – prva godina srednje, davna 2005. godina. Uveliko sam trenirao fudbal i ložio se, kao i svi drugari, na nekog fudbalera. Recimo ja sam u Robertu Karlosu i Ronaldinju video dva Boga – zbog prvog sam počeo da igram beka, a zbog drugog propuštao izlazak subotom uveče kako bih gledao Barselonu i video neki potez legendarnog Dinja.

Tada nisam bio simpatizer nekog kluba (postaću godinu dana kasnije), ali sam uvek voleo te male ekipe koje nisu među najjačima, ali imaju neki šmek, dobar stadion, nekog igrača, mladu ekipu… Bodrio sam Atletiko nakon ulaska iz Segunde, kleo se u Senegal na Mundijalu 2002, Murinjov Porto smatram najgotivnijom ekipom od kada pratim fudbal, dok je Mundijal 2006. za mene protekao u znaku Hidinkove Australije.

Iako sam bio osnovac tada, kladionica je bila gotovo neizbežan vid zanimacije vikendom, 50 dinara – 50 dinara, ali tiket je morao da se ispošutuje, makar i po cenu gladovanja čitave nedelje u školi kako bi se skupilo za neki pristojan tiket. Ukoliko on prođe – sledeće nedelje sledila je gozba na školskim odmorima. Za početak praćenja engleskog fudbala ona (kladionica), snosni veliku zaslugu.

Hvala bratu, "Tipu" i dial-up internetu

U doba bez interneta, pametnih telefona i svega onoga što nam danas znatno olakšava život, jedini način da vidimo sliku nekog stadiona, detalj sa neke utakmice bio je u kladioničarskoj listi ili novini "Tip" (bar za mene), koju sam tada nekoliko godina redovno kupovao.

U tom periodu, ako me pamćenje dobro služi, Svonsi Siti je bio u vrhu engleske Lige 2 i obezbedio ulazak u Ligu 1. Tim je dosta bio popularan za klađenje jer su bili maltene zicer svakog vikenda (uz u kladioničarskim okvirima neizbežni Dag & Red).

Premijer liga je tada počela polako da preuzima primat, Mančesteru, Arsenalu i Liverpulu, pridodat je Čelsi, uz zanimljive Aston Vilu, Totenhem i Everton. Za koji god klub da navijate, Premijer liga se nije propuštala. Ono što je na mene ostavljalo najjači utisak tokom praćenja premijerligaške utakmice je: njihova strast za fudbalom, tradicija, pune tribine, neverovatni stadioni i nekoliko generacija na tribini.

Eh, ti ludi Englezi.

Tako jednom u kladioničarskoj listi izađe slika "Liberti" stadiona, koja je na mene ostavila neverovatan utisak.

Kako je moguće da jedan engleski trećeligaš ima ovakav stadion?

Nisam ja pojma imao da je "Liberti" sagrađen tih godina, da je Svonsi klub iz Velsa koji igra u engleskom fudbalskom sistemu. Pored tabele tada je bila slika prelepog stadiona, a ispod pisalo "Liberty stadium (Swansea City)".

FOTO: Catherine Ivill/Getty Images

To me je na neki način nateralo da više istražim engleski fudbal, pre svega taj niželigaški, ali jednostavno nije bilo načina da nešto negde pročitam i vidim, kao što napisah, bez interneta tada je to bilo gotovo nemoguće.

Svoje upoznavanje sa ligama, igračima, trenerima, ko je sa kim rival i nazive stadiona, tada sam počeo da "učim" preko popularne igrice Football Manager. Iako nisam imao pojma o sastavima ekipa i to što mi imena igrača ništa nisu značila, bilo mi je fascinantno da uzmem neki Torki Junajted u Ligi 1 i par godina igram sa njima, ili neki Forest Grin Rovers u Konferenciji.

Kvote za Premijer ligu!

Ubzro nakon toga, dogodila se stvar koja mi je bila neophodna – brat od ujaka, koji živi u kući do moje, ubacio je dial-up internet. Bila je to zima 2005/06 godine.

Napravio sam nalog kod lokalnog internet provajdera i skoro svakog drugog, trećeg dana uplaćivao po 10 sati interneta. Mislim da sam se svakog dana budio sa pitanjem: Šta danas da gledam i čitam? Šta da guglam, koju ligu, klub, stadion?

Tada nisam znao sastave liga, ni koliko ih je bilo (nešto što danas znam u sred noći), te sam preko liste iz kladionice u kojoj su imena klubova, srećom, bila napisana na engleskom, tražio zanimljive informacije.

Moj prvi korak, bi izgledao tako što bih izabrao neki random klub iz četvrte lige (Ročdejl, na primer), otvorio gugl pretragu, opciju "images" i zatim ukucao: "rochdale stadium". Na svaku sliku reakcija je bila "vau". Nakon toga, nova liga, klub i nove slike, i tako po nekoliko sati.

FOTO: http://theterras.com

Tada, ne mogu tačno da se setim godine, početak januara je bio, termin rezervisan za treću rundu FA kupa. Subota 13.30 popularni "lanč tajm" termin, RTS i utakmica: Mensfild Taun – Midlzbro. Meč koji mi je ostao urezan u sećanju iz tog vremena. Nekom je to obično finale Lige šampiona, Svetskog prvenstva, neki veliki derbi – meni FA kup meč.

Mensfild je tada bio član Lige 2, Boro premijerligaš – kada sam video na teleteksu da se utakmica prenosi, nije postojala šansa da ne budem pored tv-a i gledam kako igra jedan četvrtoroligaš, kako njima izgleda stadion i sve ostalo.

Počela je utakmica, ne znam na šta da se fokusiram.

Gle, nemaju tribinu sa jedne strane. Vidi imaju reflektore i krov. Kod njih je to normalno, mi to u Superligi nemamo. Čitav stadion prekriven stolicama, vau.

Komentator utakmice pričao je o braći Boulding – Majklu i Roriju – koja su igrala za klub. Kako je jedan od njih počeo tenisku karijeru, pa se potom posvetio fudbalu… kako se u ekipi nalazi nekoliko igrača na pozajmici iz klubova višeg ranga.. Sećam se kao da se juče utakmica igrala. To je probudilo još veće interesovanje za ostrvski fudbal.

FOTO: Twitter/mansfieldtownfc

Te dve godine sam provodio kod brata. Koliko sam vremena proveo u toj kući, slobodno je mogao da mi naplaćuje kiriju. Jedan obrok dnevno sam imao kod njega – minimum. Šta ćeš, kod kuće imao kompjuter, ali ne i internet.

Kvote za Čempionšip!

 

Naparavio jedan svoj folder i u njemu arhivirao stvari, od najobičnijih proslava gola (i danas se sećam slike koja mi je bila na pozadini kompa – Ben Smit vezista tada petoligaša Vejmuta, postiže gol i slavi sa navijačima), do nekih dužih tekstova, koje sam skidao u vordu i kasnije ih čitao, kako ne bih na to trošio dragocene internet minute.

Totenhem kao prva ljubav koja i danas traje

Za početak praćenja Engleza vezuje se i početak navijanja za klub uz koji sam proveo toliko i dobrih i loših trenutaka – Totenhem Hotspur.

Igrala se sezona 2005/06, Sparsi su čitavo prvenstvo bili ispred rivalskog Arsenala, kao što sam ranije napisao, nikada nisam voleo jake ekipe, uvek su me privlačili ti osrednji timovi. Tada mi je bilo neverovatno da je jedan Totenhem u top 4, da će pomrsiti račune velikoj četvorci koju su činili: Mančester Junajted, Arsenal, Čelsi i Liverpul i tako ja iz vikenda u vikend počeo da pratim njihove utakmice. Navijam da pobede kako bi opstali na četvrtom mestu. Kada izađe lista, vidim sa kim igraju Totenhem i Arsenal – navijam za pobedu Totenhema i kiks Arsenala.

I onda poslednje kolo, gostovanje Vest Hemu i čuvena afera sa lazanjima. Sada mi je muka da pišem o tome, a tada sam tek počinjao da navijam za "Pevce" – Totenhem gubi od Vest Hema, Arsenal slavi kući, ne sećam se protiv koga, i prestiže svog rivala za četvrto mesto. Od starta mi je najavljeno šta me očekuje u navijačkom životu i kakav sam klub izabrao.

Ironično: tokom osnovne škole sam Arsenal smatrao odličnim timom, posebno posle one titule bez poraza i bili su mi omiljena ekipa na Plej Stejšenu 1.

Svakodnevno guglanje i traganje za najzabačenijim delovima engleskih niželigaških stadiona, dovelo je do toga da sam pronašao neke sajtove gde je počela sva magija. "Football ground guide", mi je bio pravo blago. Mislim da sam mu se radovao kao da sam pronašao neku pozamašnu sumu novca. Sajt na kome ste imali servirane slike svih stadiona, od prvog do četvrtog ranga, uz sve bitne podatke: ime, kapacitet, grad, prosečna poseta u poslednjih nekoliko sezona, lokacija u gradu i rival tog kluba, uz nekoliko slika stadiona.

Pa zatim sajt "Pyramid passion", gde su se kačile slike samo non-league fudbala, neligaškog, od pete lige pa naniže. Zatim, poznati sajt Tonija Kempstera, koji je još uvek onlajn, ali se 10 godina ne ažurira, uz BBC Sport, koji mi je i danas sastavni deo svakog dana..

FOTO: printscreen

Naježio sam se dok sam pisao ovo, jer je to tada bilo nešto neverovatno za moj početak praćenja engleskih nižih liga.

U tim trenucima nije me iskreno zanimalo ko je bek u Oldamu, vezista u Donkasteru ili napadač u Plimutu.. slike, samo slike. Kakvi su stadioni, na dan meča, dresovi, gradovi, slike sa utakmica, kako izgledaju svlačionice, ulice oko stadiona… isključivo su me takve stvari zanimale.

Posle megabajta i megabajta skinutih i pročitanih stvari (ne verujem da su slike i vord dokumenti zauzimali više prostora), dve godine kasnije napuštam bratovu kuću i vraćam se svojoj – juna 2007. ubacio sam i ja svoj dial-up internet. Tog leta sam počeo dosta dublje da ulazim u materiju. S obzirom da sam trenirao fudbal, tačnije igrao za jedan lokalni niželigaški tim, treninge smo imali popodne, a preko dana nisam koristio net, jer bi mi se roditelji popeli na glavu:

Ne može niko da nas dobije, linija je zauzeta, skidaj se sa tog čuda.

Zbog toga sam svoje surfovanje netom ostavljao za uveče, sreća pa su nam prepodnevni treninzi trajali samo dve nedelje. Tada mi je skoro svako veče prolazilo na isti nači, da li došao iz grada u 12, ili u 3: otvorim pretraživač, prvi tab "Krstarica", drugi "BBC Sport", u trećem, četvrtom, petom, šestom… nešto o engleskom fudbalu. Sećam se trenutka kada sam prvi put bio pogledao hajlajtse neke utakmice na Jutjubu. Nisam siguran, ali mislim da je bio meč četvrte lige Piterboro protiv Bredforda –  čekao sam sat i po vremena kako bi mi se učitao klip od par minuta!

Deco modernog doba, da samo znate kakve su to bile muke.

Porodični bankrot zbog ljubavi prema engleskom fudbalu

Počeo sam detaljnije da pratim sastave ekipe, transfere, fascinirao me je podatak kada sam saznao da imaju preko 20 rangova takmičenja, pa sam počeo i niže da guglam i tržim što više slika stadiona, i da s vremena na vreme pogledam neki klip na Jutjubu. To surfovanje čitavog leta imalo je i velikih posledica… novčanih. Tada je, sećam se, bila neka fora te si lako mogao da ideš na net bez uplaćivanja sati na nalog. Caka je bila promeniti neki broj prilikom konekcije. S tim, ja sam čitavo leto na taj način koristio internet i kada su stigli telefonski računi – za jul i avgust mesec – mislim da je iznos bio oko 5 hiljada dinara za oba meseca, pojedinačno naravno. Posledica je bila da mi je od septembra bila isključena famozna nula. Na svu sreću ubrzo sam saznao kako se ona isključuje/uključuje pa kada god moji roditelji nisu bili kod kuće ja bih koristio priliku da nešto pročitam. Sećam se da sam se dosta puta "vadio" kod roditelja na foru da mi je potrebno da skinem nešto sa interneta za školu, samo kako bih se prikačio na internet.

FOTO: Twitter/StevenageFC

Tih godina je rasla i ljubav i interesovanje za Totenhem, koji je važio za izuzetno simpatičnu ekipu vođenu Martinom Jolom, koja je tri sezone u nizu zavšavala na petom mestu. Tada sam bio limitiran samo na utakmice koje je RTS prenosio, a to se nije dešavalo često. Kako bih bio upućen u postavu i tok meča, trudio sam se kada god sam mogao 10,15 minuta pre utakmice da preko BBC Sporta pogledam startnih 11, a nakom meča, kada stignem da pročitam i "match report". U kompu sam imao instaliranu tv karticu, te i dan danas posedujem snimke nekih utakmica koje su se igrale sezona 2006/07 i 2007/08: protiv Birmingema i poraz nakog golčine Sebastijana Larsona, protiv Vest Hema, istorijskih 4:4 protiv Aston Vile, kada je Totenhem slavio 125 godina postojanja i pritom se vratio u meč iz rezulatskog minusa od 1:4. Mislim da se utakmica igrala u ponedeljak uveče. Utakmice sa Boltonom i Blekburnom.. snimao sam kada god bi RTS prenosio, ali sam ubrzo prestao, razlog – svaki meč koji sam snimio, Totenhem je igubio ili odigrao nerešeno, te sam misleći da time malerišem, od toga posle nekoliko snimljenih utakmica odustao.

Prosto nisam mogao da zamislim vikend bez engleskog fudbala. Subotom ujutru bih, dok su moji roditelji na poslu, obilazio zvanične sajtove klubova, posebno onih ekipa na koje sam nameravao da se kladim, kako bih pročitao nešto o potencijalnim povredama, video stanje terena… nije bilo Fejsbuka i Tvitera, te je bilo teško pronaći informacije. Iskreno, tada je bio veći šmek pratiti dešavanja u nižim ligama. U današnjem vremenu potpune ekspanzije društvenih mreža, praktično ti je sve servirano "na tanjiru", tada si morao da "kopaš". Sećam se da sam u periodu od 2010. do 2013, preko nekog foruma našao lika koji je snimao emisiju "The football league show" (pregled Čempionipa, Lige 1 i Lige 2), koja se u Engleskoj emitovala na televiziji BBC subotom uveče, i kačio je na nekom blogu, te sam svake nedelje skidao tu emisiju kako bih mogao da pogledam golove nižih liga. Zbog sporog interneta, lošeg linka ili čega već, znao sam i po nekoliko sati da izgubim na skidanju toga. A danas je sve servirano na Jutjubu nedeljom u 13h – kompletan pregled kola.

Stivenidž Boro i prva titula za Totenhem

Taj period je povukao i neke omiljene klubove i fudbalere. Stivenidž, koji se zvao Stivenidž Boro, kasnije nakon ulaska u četvrtu ligu to "Boro" je izbačeno iz imena, mi je važio za jedan od omiljenijih timova. Obilazio često njihov sajt, mislim da bih mogao i većine igrača iz tog vremena da se setim. U napadu im je igrao legendarni Stiv Morison, koji mi je omiljeni igrač iz nižih liga, kao i "beli Pele", Džordž Bojd. Obojica su kasnije stigli do Premijer lige – Morison sa Noričem, Bojd sa Barnlijem, a tada su igrali u petom rangu. Bio sam veliki fan Piterboro Junajteda, posebno njihovih borbi sa MK Donsima oko titule u Ligi 2. Njihov napadački tandem, koji je dobio nadimak "Mek atak" smatram za najbolji u niželigaškom fudbalu: Krejg Mekajl-Smit i Aron Meklin, a iza njih Džordž Bojd koji je došao iz Stivenidža. Većinu igrača te generacije pamtim, iako je to bilo pre 10,11 godina. Voleo Svonsi, bili su mi omiljen tim na FM-u, kao i Karlajl Junajted, čije se sezone 2007/08 potpuno sećam. Raspolagali su neverovatnim napadačkim opcijama: Džo Garnerom, Gerijem Medinom i Denijem Gremom, kao i Kiranom Vestvudom na golu, koji je bio jedan od najboljih golmana ispod Premijer lige. Ekipa je bila vezala 6 meseci sa svim pobedama na domaćem terenu – od početka oktobra do kraja marta!

Totenhem je tih godina uspeo da osvoji jedini trofej, od kada ja navijam za njih – Liga kup 2008. pod Huandeom Ramosom. Španac koji je čuda pravio u Sevilji, došao u severni London, zadržao se samo godinu dana, u Premijer ligi apsolutno ništa nije napravio, ali je klubu doneo taj poslednji trofej pre skoro 11 godina. Utakmicu sam pratio kod komšije sećam se, a pamtim i da sam morao da pustim sok drugarima u razredu zbog osvajanja kupa.

Zamislite skok sa dial-up na ADSL internet!

Sada u vremenu konstantne internet konekcije, vidim koliko je to praćenje preko dial-up interneta imalo neku draž. Pamtim kada sam prvi put čuo/video za ADSL internet. Komšija ga je prvi ubacio, ako se ne varam, i pronašao je neki sajt/program preko kog si mogao da skidaš klipove sa Jutjuba, bio sam se "preselio" kod njega neko vreme. Kada god sam mogao odlazio bih kod njega i preko tog programa skidao klipove engleskih nižih liga. Sećam se da je Havant & Vaterluvil izbacio Svonsi Siti iz FA kupa, šestoligaš izbacio trećeligaša, a zatim igrao sa Liverpulom na "Enfildu", gde je čak dva puta vodio. Hajlajtse sa ta dva meča imao sam u telefonu. Nije dugo prošlo pre nego što sam ja ubacio ADSL internet, mislim da je bio novembar 2008, ja bio četvrta godina srednje škole. Počeo i da gledam lajv strimove utakmica nižih liga, kao i sve mečeve Totenhema koji nisu bili prenošeni na tv-u.

U toj sezoni 2008/09 sam dvadesetak utakmica engleske pete lige pogledao preko interneta. To je bila sezona kada se Barton Albion, predvođen Najdželom Klafom borio za titulu sa Kembridžom. Sećam se maja meseca i plej-ofa: Stivenidž na Kembridž. Stivenidž sa igračem manje dobio prvi meč sa 3:1, revanš je bio zakazan u ponedeljak, nešto ranije oko 13 časova. Pobegao iz škole sa poslednja dva časa kako bih gledao meč u kome je Kembridž slavio sa 3:0 posle produžetaka. Stiv Morison je u nadoknadi regularnog dela promašio odličnu šansu da pošalje svoj tim u finale.

Englesku petu ligu prosto obožavam, od svih mi je omiljena. Mislim da bih mogao nekoliko strana samo njoj da posvetim, ali to možda nekom drugom prilikom.

Isto tako pamtim kada sam pogledao meč SEDME lige uživo preko lajv strima. Sada dobro poznati Junajted of Mančester, klub koji su osnovali navijači Mančester Junajteda igrao je u nižim ligama – amaterskim – i na svu sreću, kao i Vimbldon, izbacivali su sve hajlajtse svojih utakmica, ali samo domaćih – nisam propuštao to. Tada sam na Fejsbuku imao nekoliko "prijatelja" navijača FK Junajteda i Vimbldona, od kojih sam dobijao neke linkove i informacije o dešavanjima u klubu. Mislim da je bila 2011. godina, maj mesec, igrao se plej-of sedme lige i u njemu su se sastali Kolin Bej i Junajted of Mančester. S obzirom da se utakmice plej-ofa nižih liga, od šeste pa na niže, igraju na terenu bolje rangirane ekipe, Kolin Bej je imao prednost domaćeg terena. Pamtim da su navijači Junajteda imali problem da dođu na utakmicu, jer je stadion mali, a oni su krenuli na gostovanje u velikom broju, te su se dosetili, pa su organizovali lajv strim (prijatelj sa fejsa mi ga je prosledio), a oni koji su otišli i nisu mogli da uđu gledali su utakmicu sa nekog brda iznad stadiona. Kolin Bej je slavio sa 1:0.

Engleski fudbal – moje prvo utočište

Uvek sam maštao o tome da napravim neki blog ili da pišem za neki sajt. Iz prostog razloga što sam hteo ljudima da prezentujem to znanje o nižim engleskim ligama, da im što više približim te informacije i to kakav se fudbal tamo igra, koliko je organizacija savršena. 2010. godine sam imao svoj blog pod nazivom "Sve o engleskom fudbalu", ali sam ga posle par meseci ugasio, tada je bilo znatno teže  voditi stranicu bez pametnih tefona, jer ukoliko se desi da sam dan ili dva odsutan, ne bih mogao ništa da napišem. Pre toga, godinu dana ranije dobio sam priliku da za jedan naš sajt pišem najavu nekih nižih liga i utakmica, ali je to kratko trajalo. Na neki ozbiljniji "aganžman" sam čekao do leta 2016. godine, kada sam postao deo stranice i fenomenalne ekipe "Engleski fudbal" (rubrika "Najava kola niže lige" je moja). Ubedljivo najbolja stranica za praćenje dešavanja sa Ostrva, van njega. Niže lige pratim i danas svakodnevno, sa istim entuzijazmom kao i pre 10 godina, i svakog dana mi deluje da i pored tolikog praćenja, još uvek ima nešto što mi je promaklo i što ne znam.

Što se Totenhema tiče – naravno da sam još uvek njihov fan. Nisam u mogućnosti da odem do Londona, ali se trudim da utakmice ne propuštam. Mislim da sam u poslednjih 8-9 godina odgledao preko 90% utakmica u svim takmičenjima, čak i prijateljskih. Propustiću bilo šta drugo, ali njihovu utakmicu nikako. Uživao sam u Rednapovoj eri, kod Boaša i ne toliko, više sam uživao u Bejlovim partijama nego u Boaševoj taktici, Šervuda nisam mogao da smislim, sreća pa je bio trenutni trener, dok je Maurisio Poketino  najbolja stavar koja se desila Totenhemu od Bila Nikolsona.

Gledanje Totenhema je još jedva vrsta bega od svih dešavanja, doduše nisam svaki put opušten kada igraju, znao sam i mnoge stvari da polomim, drugari moji najbolje znaju, dosta fanatično pratim utakmice, ali kada igraju Sparsi: sednem na tabure ispred tv-a, na poruke i pozive ne odgovaram (možda na poluvremenu) i 90 minuta fokus na utakmicu. Uz praćenje komentara na tviteru pre, na poluvremenu i posle utakmice.

Ostaje nada da će nam Poketino doneti neki trofej, možda već ove sezone.

Oh when the Spurs, Go marching in, Oh when the Spurs go marching in, I wanna be in that number, When the Spurs go marching in…

Šta sam sve proživeo sa Totenhemom i engleskim fudbalom to se ne može opisati. Prosto ne bih mogao da zamislim život bez te dve stvari. Koliko sam sati utrošio na gledanje Totenhemovih utakmica, čitanje tekstova, praćenje dešavanja oko engleskih nižih liga: forumi, sajtovi, emisije, pregledi… Vredelo je svake sekunde!

Da li je sada jasno zašto sam od urednika našeg portala dobio "nickname" St.EF – Sveti ENGLESKI FUDBAL?!

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još