Karlito brigante – vojnik koji će "poginuti" za pobedu svoje Boke - Millennium sport

Karlito brigante – vojnik koji će "poginuti" za pobedu svoje Boke

Nemanja Đorđević

Onima koji nisu kao mi sve ovo i nema previše smisla.

Smatrajući da je sve to gomila uzročno-posledično povezanih floskula, puko preterivanje i, na kraju, bespotrebno stresiranje zbog "obične" fudbalske utakmice.

Kapiram ja da neko ne oseća strast ka sportu, ima nas svakakvih, ali kada fudbal igraju Boka Juniors i River Plejt ama baš ništa nije obično.

Za nas je to jedno od "najcrvenijih" slova u kalendaru, iskonska relikvija najvažnije sporedne stvari na svetu i smisao koja ima moć da "parališe" jedan megalopolis kakav je Buenos Ajres. Ipak, ovaj je poseban i za nas, redak koliko i Halejeva kometa – Superklasiko za najvažniji i najveći trofej Južne Amerike.

U prvoj utakmici finala Kopa Libertadoresa, pre dve nedelje na krcatoj "Bombonjeri", viđen je pravi spektakl – žestok fudbal, neverovatno navijanje domaćih navijača i četiri gola (2:2). Idealan uvod za ono što nas očekuje u subotu na "Monumentalu" od 21 čas, kada će odluka definitivno i pasti.

Sada će Boka igrati pred 70.000 ljutih rivala, u takođe unikatnoj atmosferi koja njihovim ljubimcima daje "specijalne moći". River je blagi favorit, što kažu i naše kvote, pre svega zbog same činjenice da je uspeo da izbegne poraz u gostima, ali vas mi još jednom podsećamo da prema pravilima tamošnje federacije pravilo gola u gostima ne važi.

Retko o čemu drugome se u Argentini govori u proteklih petnaestak dana, čemu svedoči i nadrealna scena u četvrtak uveče – kada se preko 50.000 navijača našlo na poslednjem treningu pred meč veka, a Karlitos u "opštem ludilu" spasao navijača od policije.

Superklasiko veka – prasad, kokoške i dan kada Buenos Ajres staje

Nema sumnje da će, kao i gotovo svakog puta, odlučiti ili trenutak inspiracije pojedinca ili "hičkokovski" režiran triler, ali se, isto tako, vrlo lako može ispostaviti da se ključni trenutak možda već i dogodio.

Navijači Boke se potajno nadaju da bi to moglo da bude nešto što se odigralo posle poslednjeg zvižduka na njihovom stadionu, dok su svi još bili u šoku pošto Dario Benedeto nije pretvorio "štiklu" Karlosa Teveza u pandemonijum u čitavoj četvrti La Boka.

Popularni Karlito bio je izuzetno ljut, ali ne najviše zbog toga što nije izboren važan trijumf, već zbog nečega što je naučen da nikada ne dozvoli. Nervozno je prišao saigračima i počeo iz sveg glasa da viče na njih, jer su sa spuštenim glavama i zebnjom u očima koračali ka svlačionici.

"Dižite glave gore, da vam ih ne bih je*eno otkinuo!".

Pazite, retko ko na ovom svetu "zna" šta je Boka Juniors, odnosno šta ona predstavlja čoveku čija je prva i najveća ljubav, momku rođenom pre 34 godine u jednom od najozloglašenijih kvartova Buenos Ajresa "Fuerte Apache" (Utvrđenje Apača) – Karlosu Albertu Martinezu Tevezu.

Jednoj od najvećih legendi kluba, koja je nebrojano puta pokazala da joj je retko šta osim dece i Boke na ovom svetu važno. Izlišno je i govoriti kakav status ima kod navijača, pošto je i danas jedan od njih, kakvim ga i oni vide, pa je potpuno logično što će većina njih gledati upravo u njega i nadati se da će im još jednom doneti neizmernu radost.

Istovremeno, praktično od konferecije za štampu posle prvog okršaja traju pritisci na šefa struke Giljerma Barosa Skelota da se "Apač" nađe u prvoj postavi, smatravši zbog svega navedenog da ne postoji igrač u oba tima koji će ovu utakmicu odigrati sa takvom željom i strašću kao nekadašnji napadač mančesterskih Junajteda i Sitija, Juventusa, reprezentacije Argentine…

Da su možda i upravu pokazao je u poslednjih dvadeset minuta pretprošle subote, kada je dobio šansu umesto Sebastijana Vilje, a veliko je pitanje da li bi ovih redova i bilo da je Dario bio samo malo koncentrisaniji, i da nije sa pet metara šutirao pravo u Franka Armanija.

Upravo u toj "štikli", duboku u sudijskoj nadoknadi, nalazi se i sva magija velikog majstora kakav je Karlos, jednog od onih, odabranih igrača koji u sekundi mogu da nateraju desetine hiljada ljudi da zaneme.

To što su okolnosti ovakve njemu samo povećava "radnu temperaturu", a nema sumnje da bi, ukoliko želje navijača budu uslišene, proključao koliko onog trenutka kada se lopta bude zakotrljala u domu omraženog neprijatelja.

Ovakve duele najviše i voli, što je takođe nekoliko puta prikazao tokom bogate karijere, stotine utakmica, nebrojano derbija i više od dve i po decenije provedene u kopačkama, sa dvadeset i šest trofeja u pet različitih klubova.

Poput bika, kada ugleda crveno-belu boju s druge strane automatski zaboravi koliko godina, povreda i razočarenja je preturio preko glave, želeći samo jedno – da on bude taj koji će se na kraju radovati sa onima s kojima inače igra mali fudbal i karte ispred lokalne prodavnice. Već je to jednom uspeo da uradi, davne 2003, kada je osvojena nestvarna tripleta, kompletirana velikom pobedom protiv Milana u borbi za zvanje Klupskog prvaka sveta, ali bi ova ipak bila posebna.

"On je posebna pojava, momak s kojim imam izuzetnu sentimentalnu povezanost, igrač za finala… Što je već i pokazao igrajući u Mančesteru, Boki, Korintijansu, Juventusu… Da sada pojača Barselonu, sutra bi igrao finale, isto bi bilo i da je u pitanju Real Madrid. Dajte mi samo jedan argument zašto bi iko pre njega trebalo da igra ovu utakmicu? Utakmicu koja donosi dvodecenijsku sramotu onome ko bude poražen, udarajući direktno na čast i samopoštovanje. Poraz znači kraj sveta, zaista – nema tu prekomerne dramaturgije", jasan je legendarni argentinski trener Cezar Luis Menoti.

Najpre jer bi vrlo lako mogla da mu bude i poslednja među profesionalcima, posebno ukoliko uspe u svojoj nameri. Međutim, ukoliko želi da bude onako kako priželjkuje moraće i da pripazi na samog sebe, da kontroliše onog "ludaka" u sebi koji mu je toliko puta pravio velike probleme…

Dovoljno je setiti se kada je 2004. godine baš protiv Rivera, tada u polufinalu Libertadoresa, umalo izazvao građanski rat, dobivši crveni zbog imitiranja kokoške (podrugljivog nadimka navijača Plejta)… Ili kada je bio jedan od pet isključenih u "prijateljskom" Superklasiku, zbog udaranja protivnika glavom…

Poslednji put kada se našao na komšijskoj travi, u decembru pre skoro dve godine, "tasmanijski đavo" probudio se u 62. minutu za 2:2, da bi ponovo "ugrizao" u 81. za totalni preokret i veliku pobedu…

"Imam 26 trofeja i sve bih dao za ovaj, za slavu kluba. To svako mora da shvati, to je ono što govorim svojim saigračima svih ovih dana. Ovo finale je najveće. Mi koji smo ‘rođeni’ u klubu znamo da se ovakva prilika više neće ukazati, da se neće ponoviti ovakva utakmica", jasan je Karlito, jedan od samo devet igrača u fudbalskoj istoriji koji su osvajali i Ligu šampiona i Kopa Libertadores.

Iako je "đavo" umoran, i dalje je tu… Spreman da zada poslednji udarac i sledeći put karte zaigra kao najodlikovaniji penzioner…

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još