Labud iz Utrehta – prokleti zglobovi, najtužniji kraj i suze gvozdenog Don Fabija - Millennium sport

Labud iz Utrehta – prokleti zglobovi, najtužniji kraj i suze gvozdenog Don Fabija

Nemanja Đorđević
Foto: uefa.com

Pre "natprirodnih" pojava zvanih Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi, samo su Johan Krojf, Mišel Platini i on tri puta osvajali "Zlatnu loptu".

Simbol je jednog vremena, dva grada i jedne zemlje.

Strelac možda i najlepšeg gola u istoriji ove divne igre. Svakako najneverovatnijeg. Što bi Adrijano Galijani, legendarni rukovodilac Milana, rekao – fudbalski Leonardo da Vinči.

Ali i, nažalost, čoveka čija je fudbalska priča toliko tužna da teško možete da ostanete ravnodušni, pa čak i ako apsolutno ne pratite fudbal i ne znate šta on predstavlja.

Mandatory Credit: Simon Bruty/Allsport

Opet, i da je tako, prosto je nemoguće da barem jednom niste čuli njegovo ime ili ga negde pročitali. Za centarfora koji je morao da se povuče sa samo trideset godina, ali ga to nije sprečilo da postane svojevrsna fudbalska institucija.

Toliko velik da i danas važi za najbolju, ultimativnu devetku svih vremena – igrača kakvih je jedan u milion, o bilo kom sportu da se radi, sposobnog da izvodi stvari potpuno suprotne i nelogične sopstvenoj konstituciji.

Čoveka koji je toliko voleo fudbal da mu je bio preči i od zdravlja, toliko da se još kao petnaestogodišnjak nije obazirao na pretnje ortopeda da bi mogao da ostane u invalidskim kolicima, ukoliko odluči da ostane u kopačkama.

"Od desetorice trenera koji su me trenirali kao klinca, jedan me je načinio boljim igračem, dok me trojica nisu sputala. A, da sam slušao preostalu šestoricu – sada ne bih pričao s vama jer ne bih bio profesionalni fudbaler" — Marsel van Basten.

"Kako ste mi to nazvali unuka?!"

Rođen je 31. oktobra 1964. godine u predgrađu Utrehta, kao najmlađi sin bivšeg fudbalera Jopa van Bastena i Lene, koja je krajem pedesetih godina prošlog veka emigrirala iz Surinama. Za ime po kome ga svi znamo zadužna je gospođa baba Van Basten, očeva majka, kojoj se nije svidelo ime koje su mu roditelji dali, pa je odlučila da ga jednostavno zove Marko, iako mu u krštenici uredno stoji Marsel.

Pored oca, od rane mladosti pokazivao je naklonost ka sportu, a kako košarka nije bila popularna u Holandiji, što se značajno nije promenilo ni danas, poput svojih drugara zaljubio se u fudbal.

"Nisam bio previše fokusiran na fudbal, nisam sanjao kao dečak da postanem svetski poznati igrač. Prosto sam se trudio da uživam, koji god sport da je bio u pitanju. Ipak, malo po malo, postajao sam sve bolji u fudbalu i tada sam i počeo da razmišljam o tome da to bude moj život".

Istini na volju, toliko je bio lud za fudbalom da je napravio dogovor sa ocem da će otići da se prijavi u osnovnu školu, samo ukoliko ga ovaj pre toga upiše u školu fudbala gradskog niželigaša EDO Utrehta.

Već sledeće godine, kao sedmogodišnjaka primetili su ga skauti najvećeg kluba iz grada, pa je Van Basten u narednih devet godina postao njihov učenik, a dve i po decenije kasnije džigljavi momak jedna je od dve najveće legende u istoriji kluba.

Pre odlaska u sredinu koja je bila obavezna za svakog ekstratalentovanog igrača, amsterdamski Ajaks, odigrao je jednu sezonu za USV Elinkvijk, zbog svađe sa trenerom Utrehta koji je favorizovao igrače imućnijih roditelja.

Fudbal je u stvari za njega predstavljao beg od nečega o čemu nikada javno nije govorio. Dvema situacijama koje život bilo koga od nas mogu u sekundi da promene iz korena, traumama od kojih se dobar deo ljudi nikada ni ne oporavi.

Prva datira iz vremena kada je imao deset godina i sa najboljim drugom Jopijem otišao na klizanje na zaleđeno jezero. Led nije bio dovoljno debeo, Jopi je propao i udavio se. Marko ništa nije mogao da učini. Nedugo zatim, majka Lena doživela je najpre moždani, a onda i srčani udar. Malo je reći da je Marko bio skrhan.

Ja zato uvek i kažem da je on apsolutno zaslužio sve što je postigao. Štaviše, ostao je uskraćen. Verujem da ne možete ni da zamislite kako sve to može da utiče na jednog dečaka. To su strašne stvari, iako je sve to život. Malo je reći da sam ponosan na njega, ali ne najviše zbog onoga što je uradio na fudbalskom terenu, već u svojoj glavi", priča ponosni otac, koji je njegovu dečačku sobu pretvorio u pravi mali muzej posvećen svom sinu sa relikvijama iz najranije mladosti.

Kao da to nije bilo dovoljno, za tri života, a ne za jedan, još u tinejdžerskim danima počeli su da se javljaju i prvi ozbiljniji zdravstveni problemi, odnosno prokleti bolovi u prokletim zglobovima. Poznati holandski ortoped Rajn Strikverda rekao je njegovom ocu da je situacija ozbiljna do te mere da postoji ozbiljna mogućnost da njegov naslednik ostane nepokretan, ukoliko odmah ne prestane da igra fudbal.

"Rizikovaćemo".

Hvala gospodine Van Basten! Do neba!

Iste godine, 1981. ispostavila se kao ključna za meteorski uspeh koji će uslediti, a najveće zasluge za tako nešto ima čuveni Ad de Mos koji ga posle samo jednog odgledanog poluvremena ekspresno dovodi u redove "Kopljanika".

Visoki momak iz Utrehta (188 centimetara) našao se u društvu Franka Rajkarda, Vima Jensena, Vima Kifta i Johana Krojfa, koji se na početku sezone vratio u Ajaks, i savršeno se uklopio.

Upravo mu je čuveni holandski golgeter Kift bio konkurencija za poziciju u napadu, a koliko je bio dobar svedoči podatak da je već u drugoj sezoni uspeo da se izbori za dvadeset nastupa u dresu slavnog kluba i da sa devet golova dodatno skrene pažnju na sebe. Debitovao je nepunih osamnaest godina protiv NEC u Najmejgenu, ušavši u igru upravo umesto Krojfa.

Ubrzo, po odlasku u Kifta u Pizu, postao je udarna igla strašne generacije tima iz Amsterdama. Gotovo nadrealne partije pretvorile su ga u zvezdu planetarnih razmena. Neverovatna koordinacija pokreta, tehnika, šut s obe noge, igra glavom, pozicioniranje, kretnja i domišljatost načinile su ga najboljim napadačem sveta, iako je imao samo 23 godine.

Za pet sezona, četiri puta uzastopno bio je najbolji strelac Eredivizije, sa frapantnim učinkom – 133 meča, 129 golova. Posebno nadrealna bila je sezona 1985/1986 kada je na 26 ligaških mečeva postigao 37 pogodaka, od čega je šest dao Sparti u Roterdamu, a pet Herklesu u Amsterdamu.

Osvojio je ‘Zlatnu kopačku’ te godine, njegov šut bio je ključan za osvajanje titule Kupa pobednika Kupova, dok je u svojim vitrinama već imao tri titule i isto toliko nacionalnih kupova.

"U Ajaksu sam postao igrač, ali i čovek. Imao sam tu sreću da radim sa najvećim legendama holandskog fudbala i igračima koji će to u budućnosti postati. Ajaks je moj klub i karijera mi ne bi bila potpuna da nisam nosio čuveni dres", jasan je Marko.

Nažalost, ono što je ortoped predviđao počelo je da se događa već decembra 1986. godine, kada je morao na (tek) prvu operaciju levog skočnog zgloba. Johan Krojf, koji je u međuvremenu seo na trenersku klupu, nije imao sluha za mladog napadača, terajući ga da igra iako se nije još uvek dovoljno oporavio.

Prokleti, prokleti zglob…

Van Basten se nije bunio, nije bio takav, a nije bio tako ni naučen. Uostalom, šta bi ste vi rekli gospodinu Johanu?!

Kopačke od "leda" posle svakog meča, igranje s bolovima dok sve nije zaraslo kako bi trebalo i nova povreda, sada desnog zgloba, nisu previše interesovale Silvija Berluskonija. Tvorac modernog, moćnog Milana odmah je uplatio traženu sumu, ne želeći da se upušta u bilo kakvo cenkanje i "Letećeg Holanđanina" obuče u crno-crveni dres.

"Upitao sam ga kako želi da mu dodajemo loptu, a on mi je odgovorio – ‘Dodajte je bilo kako i krenite da mi trčite u zagrljaj da mi čestitate i da proslavimo gol. Mislio je da uvek može da dâ gol… Nije da je slagao…", rekao je jednom priliko Karlo Ančeloti.

Ipak, prva godina na "Čizmi" bila je za zaborav, iako su "rosoneri" posle osam godina posta uspeli da vrate Skudeto na "San Siro", ali je Marko odigrao svega 11 mečeva zbog sada već hroničnih problema sa člankom.

Već tada je bilo jasno da nešto nije urađeno kako medicina nalaže, i da je pogrešno lečenje i dovelo do tragičnog kraja karijere. Još jednom, uprkos svemu tome – gol na debiju, gol za pobedu protiv Napolija i titulu. Samo 11 utakmica i status božanstva.

Da li su "fudbalski bogovi" tako odlučili ili je nešto drugo bilo u pitanju, dozvoljeno nam je da barem na nekoliko godina uživamo u onome što su mu podarili, ali i da se zauvek pitamo "šta bi bilo, kada bi bilo".

Druga, treća, četvrta sezona – "Zlatna lopta", titula najboljeg strelca "Capocannoniere" dva puta, golovi za osvajanje i odbranu "ušatog" pehara Lige šampiona, ali onda opet taj ukleti zglob…

"Ma da, desna noga, leva noga, glavom… Jak, spretan, brz… Umeo je da doda, da postigne gol, da pomogne odbrani. Bio je prosto najbolji. Njegov fudbal bio je van vremenski. Prokleti zglob i prokleta operacija, šteta… Nikada to neću prežaliti", reči su Paola Maldinija.

Već i sami možete da zaključite da ništa nije moglo da ga spreči, pa ni čelnici Milana koliko god bili moćni, da u leto 1988. godine, zajedno sa klupskim drugarom Rudom Gulitom, ali i Frankom Rajkardom, zaigra za nacionalni tim na Evropskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj.

Spomenuta trojka je pod komandom legendarnog fudbalskog vizionara Rinusa Mihelsa uspela u onome što nije nijedna velika generacija, a bilo ih je u istoriji "Oranja" i te kako, da osvoji toliko željeni veliki trofej.

Foto: Twitter@ACMilan

Čuveni holandski trougao spreman je i uigravan godinama za velika dela, a posle pokoravanja Evrope na klupskom nivou, jedan od najubitačnijih trija ikada ništa nije moglo da zaustavi, tačnije – nije postojao "legalan" način da se Marko zaustavi ili barem na kratko neutrališe.

No, nije sve počelo kako treba, pošto je Vasil Rats pogodio za pobedu Sovjetskog Saveza na otvaranju turnira, da bi situacija postala još dramatičnija kada je Bobi Robson anulirao Van Bastenov gol za vođstvo u drugoj rundi.

Ali Marko u razmaku od četiri minuta kompletira het-trik, Kift nanosi poraz Republici Irskoj u odlučujućem okršaju, a Holandija sa drugog mesta prolazi dalje.

Takav razvoj situacije odveo je "Lale" na domaćina i 56 hiljada navijača na stadionu "Wolfspark" u Hamburgu, koji je proključao kada je Lotar Mateus bio siguran sa tačke za prednost "Pancera".

Međutim, Jirgen Koler ruši van Bastena, Ronald Kuman uzvraća istom merom, a Marko u 88. minutu, posle svih batina koje je dobio, odgovara golom u svom stilu – iz klizećeg starta, u punom trku, po zemlji u kontra stranu – za veliko finale.

Rival isti kao na startu šampionata, prilika za revanš nikada idelanija, a takve situacije na velikoj pozornici Marko nikada nije propuštao. Gulit je u 32. minutu načeo Sovjete, da bi "Labud iz Utrehta", posle devet minuta igre u nastavku, na trenutak zaustavio svet.

Arnold Murhen poslao je prejaku loptu na drugu stativu sa levog krila, ali Marko je na samo sebi svojstven način uspeo da u delo sprovede ludost koju je zamislio – uhvatio je volejčinu iz samog ćoška kaznenog prostora i zakucao je u dalji gornji desni ugao na zaprepašćenje svih na stadionu i prvi i jedini veliki trofej Holandije.

Bio je u neverovatnom naletu, Milan je u međuvremenu preuzeo Arigo Saki, stigao je i Rajkard, a "rosoneri" su počeli da igraju kao Holandija – bez greške.

Dominantno je osvojena još jedna titula, u istom maniru odbranjena je i "srebrna amfora", a "Sveti Marko" je još jednom bio najbolji strelac tada najjače lige sveta. Kao ni u raju nema mira, nije ga bilo ni u Milanu iako je sve bilo idealno.

Najbolji igrač i trener sukobili su se zbog različitih viđenja na temu kako bi ekipa trebalo da izgleda, u nameri da se dominacija produži u godinama koje slede, pa je na kraju neko morao da ode. S obzirom da ga je Silvio gledao i voleo kao sina, ni tada nije bilo previše teško shvatiti ko će spakovati kofere.

Dan kada je svet stao…

"Shvatio je šta je uradio godinama kasnije, ali je on prosto bio takav. Pravio je probleme, ali je imao tu vrlinu da ih rešava svojim golovima. Za mene, i danas najbolji napadač u fudbalskoj istoriji", kaže Arigo Saki.

Na njegovo mesto došao je Fabio Kapelo i stvorio orginalne "Nepobedive", pošto je Milan bez poraza povratio Skudeto prethodno izgubljen od Sampdorije našeg Vujadina Boškova, a "zdravi" Marko postao prvi igrač posle gotovo tri decenije sa 25 golova u takmičarskoj godini.

Berluskoni je po svaku cenu želeo da vrati Ligu šampiona, pa su redom stizali Dejan Savićević, Žan-Pjer Papen, Zvonimir Boban… Na već strahovit sastav.

Van Basten je sezonu otvorio novim stranicama istorije, dao je osam golova na dve utakmice, postavši protiv Geteborga prvi igrač koji je dao četiri gola na jednom meču Lige šampiona i već tada je bilo jasno da mu sledi treća "Zlatna lopta", a "rosonerima" novi Skudeto.

Bio je na krovu sveta, najpoznatiji i najbolji napadač planete sa 20 pogodaka na svom kontu posle 22 meča u sezoni, kada je Milan gostovao u Ankoni…

Divljački start, posle vodećeg gola, pune oči suza i nova, druga operacija desnog zgloba. Oporavio se na vreme za finale Lige šampiona sa Olimpikom iz Marseja, ali nije mogao ništa da uradi…

"Nisam mogao da stojim na nogama koliko su me boleli zglobovi. Hrskavicu praktično nisam ni imao. Sve sam pokušao, ali ništa nije davalo rezultate. Počeo sam da sumnjam i u lekare pošto mi je svakom novom operacijom bivalo sve gore i gore", nerado se priseća Marko.

Nova operacija, pa još jedna, godina bez ijednog meča, pa još jedna – ukupno peta! Poslednja ga je "koštala" i dela kosti, pre nego što je teška srca shvatio da ovoga puta ne može ništa da promeni.

"Plakao sam kao kiša kada sam čuo da završava karijeru. Ali, ako je Bog odlučio da Marko više ne može da igra fudbal verovatno je to odlučio jer je mislio da će nam ‘potrošiti’ sve lepe golove i da nama neće ostaviti nijedan", rekao je veliki Dijego Armando Maradona.

U karijeri je odigrao 431 meč i postigao ravno 300 golova, iako mnogi tvrde da ih je bilo i više, gotovo polovinu igrajući za svoj Milan, koji nikada nije izgubio (85) kada bi on zatresao mrežu rivala.

Za kraj, ako vam i dalje nije jasno koliko je VELIKI igrač bio Marko van Basten, samo sebi postavite jedno pitanje – da li ste nekada videli uvek namrgođenog Fabija Kapela kako plače?

E pa, 17. avgusta plakao je kao malo dete, kao i ceo stadion, kada je Marko u farmerkama, kožnoj jakni i cipelama sa centra "San Sira" slomio srca svim ljubiteljima fudbala saopštivši da je kraj. Imao je samo 30 godina, sa dve u potpunosti protraćene godine iza sebe, kada je sa tribina posmatrao kako njegovi saigrači ponovo postaju prvaci Evrope.

"Marko je najbolji i najveći napadač koga sam ikada trenirao. Njegovo rano povlačenje tragedija je za njega, Milan i svetski fudbal", rekao je don Fabio.

Napokon, 1996. godine otišao je na šestu i poslednju operaciju, nadamo se i za života. Ugrađena su mu metalna ojačanja u oba zgloba, kako bi uopšte mogao da hoda za početak, zbog čega se u početku nije ni pojavljivao u javnosti jer je šepao.

"Za igrača koji je verovao samo u napad i igru na gol više, ne vidim sebe kao žrtvu, već kao primer da jedna predivna karijera može da se završi i na ovaj način. Da je u životu sve moguće… Na kraju, ono što me najviše frustrira jeste da su više štete po moje zglobove napravili oni, hirurzi, a ne protivnici".

Ostavi komentar

Pročitajte još
Prikaži još